JESU LI NAŠI NEPRIJATELJI JAČI NEGO PRE ČETVRT VEKA?! NISU, OČIGLEDNO! JESU LI NAŠI PRIJATELJI U BOLJOJ POZICIJI?! JESU! PAMETNOM, DOSTA!

Možda je ovo trenutak kad se umesto straha treba mudro držati - razuma. I uzeti u obzir činjenice. U kakvoj su „formi" naši neprijatelji. Jesu li u boljoj nego pre četvrt veka otkad nas progone? Nisu, očigledno. Jesu li naši prijatelji u boljoj poziciji? Jesu. Očigledno!

Boris Džonson je pretio da Putin mora da ode. Pa je otišo on. Još karikaturalniji bio je neartikulisani krik Liz Tras: Putin mora da ode! Posle tog kreštanja, otišla je Liz. I to kao rekord u brzini odlaska sa mesta premijera Velike Britanije.

Emanuel Makron je kao ponjava na vetru. Stalni je strah da će ga vetar odneti, dok iz njega ispadaju nesposobnosti i sagorela arogancija. Pariz gori, a posrnuli predsednik rešava pitanje Kosova po metodu: hitno, hitno i to tako kako ti ja kažem! Sekundira Olaf Šolc, koji čitavo vreme radi protiv smorenog Rotšildovog specijalca.

U Briselu Ursuli fon der Lajen otvaraju aferu pred kojom će svaki Evropljanin stati začuđen: njen muž Hajko fon der Lajen je direktor firme Orgenesis, koja je vlasništvo Fajzera, a od koga je "premijerka EU" pazarila vakcine za 71 bilion evra - a to je 4,6 miliona doza, tj. 10 doza po stanovniku Evropske unije.
           
Ta i takva evro-liderka procenjuje da napredak Srbije na rešavanju pitanja korupcije nije dovoljan! I verovatno je u pravu. To što je Ana Brnabić slupala na rešavanje „korona cunamija" nije malo, ali ako se poredi sa delom fon der Lajen nije vredno spomena.
           

Istovremeno, dok se Evropa ljulja i trese, čudne se rasprave vode u našem prestonom Beogradu. Iako istraživanja javnog mnenja, ko god da ih sprovodi, pokazuje da se 9 od 10 građana Srbije najodlučnije protivi uvođenju sankcija Rusiji, u medijima se spinuje - kako se to neće moći izbeći.
           
Navodi se, pritisak Zapada je sve veći, pa šta da se radi... Eto, držali smo se malo i sad je vreme da se - daju autogolovi. Što više to bolje. Evropa će svoju „ljubav" dozirati prema tom samoubilačkom učinku. Kud svi Turci tu i mali Mujo, što bi rekli Bošnjaci.
           
Što je Zapad gori, to je važnije da se i mi pridružimo. Neki čak procenjuju da je ovo naša „velika šansa". Kad ćemo ako nećemo sad.
           
Nema veze što su problemi kod onih koji su uveli sankcije veći nego kod Rusa koje je trebalo ubiti sankcijama. Nema veze što svakom normalnom postaje jasno da čitava ta operacija vodi (samo)ubijanju Evrope. Nema veze što se evropske države međusobno razdvajaju i sudaraju oko toga - ili što se unutra raslojavaju, dele i sukobljavaju do granice padanja ludih vlada koje su sve karte bacile na sankcije.

Sa naših ekrana i dalje lete priče - zašto se ne uvode sankcije? General Zdravko Ponoš, nekada na samom vrhu srpske vojske čak tvrdi da je sad kasno i uvoditi sankcije. Zakasnili smo. Prošli su svi vozovi. Nepovratna šteta je napravljena. Kad izvedete zaključak, najbolje nam je da svi izvršimo samoubistvo, sem Ponoša i onog hrabrog lobiste koji je nekad sedeo Vojislavu Koštunici u krilu.

Sve se nadamo da su Ponoša novinari pogrešno citirali. Jer, on jeste podizan u američkim inkubatorima, ali je ponekad znao da bude i sabraniji.
           
Koje je ovo vreme? Makron sve smrknutiji, Šolc sve bezličniji... Foks njuz se pita da li je Bajden pri tolikoj pameti da mu se može i dalje dopuštati da vodi državu, jer sve su logičnije primedbe da „neko umesto njega vodi državu"... u Briselu se više ne zna ni koji pije ni ko plaća - a u Beogradu se pred njihovim, sve brojnijim, izaslanicima sve postojanije kleči.
           
Kad nas je Treći rajh hvatao za gušu bila je to nesumnjiva sila - i u svojoj zemlji i na svetskom planu. Pred njima da se klekne, imalo je smisla. Ali, pred današnjom Evropom gubiti osećaj za realnost je neverovatan pristup. Gubitnički.

Foto: AP/Reuters/Fotoilustracija

           
Da bi ustupanje imalo smisla, u javnosti se mora stvarati utisak - strašnog pritiska. Ne bezglavog, kakav on jeste, nego strašnog.
           
Pa šta bi se moglo očekivati nego pritisak na Srbiju. Koga drugog može da pritiska Unija? Saudijsku Arabiju koja javlja da će se pridružiti BRIKS-u, Alžir od koga sve više zavisi zbog gasa, Venecuelu, Iran... Koga? Koga briga za samoubicu, osim brižne Srbije.
           
Dok Bajden ne zna kuda ide, ovde se stvara utisak da je Gabrijel Eskobar jači od Holbruka. Miroslav Lajčak koji otovreno radi protiv Srba i Srbije s više se ljubavi prima u Beogradu nego u Prištini. To se nekad zvalo mazohizam. I računalo se kao bolest. Danas se to podiže na nivo herojstva.
            
Kristijana Šmita u poslednje vreme nigde i niko ne uzima ozbiljno. Čak su i Bošnjaci digli ruke od njega. Ali, eno ga išao da se pomoli Bogu u hramu Sv. Save, a javljaju prozapadni mediji kako se šulja oko Patrijaršije u Beogradu.
           
Patrijaršija odlučno demantuje da tu išta ima. U svakom slučaju, Beograd je postaje najprijateljskija teritorija za najdirektnije neprijatelje Srbije.   

Drugosrbijanska elita i veliki delovi srpske vlasti kao da su u nekom hiperrijalitiju, gde ono što ima manje veze s zdravim razumom vodi ka tome da imate više poena. Kad slušate nešto normalno, uhvatite sebe kako preispitujete stanje - budan li sam?
           
Stvari se dotle banalizuju da „ozbiljni novinari" pitaju ruskog ambasadora - zašto bi se ruski odnos promenio kad bi Srbija uvela sankcije Rusiji? Ionako to vama ništa ne znači, cvili se. Pustite nas da budemo bednici kao i ostali Evropljani. Što ste takvi?
           
Ili, intervjuiše uozbiljen novinarski mislilac i američkog i ruskog ambasadora. Da čujemo obe strane. Sveto pravilo novinarstva. Rusa se pita oštro: uostalom, vi ste nama uveli sankcije one 1992, zašto očekujete da mi to ne uradimo 2022? I treba tako. To što mi ne uvodimo sankcije ne znači da nemamo na umu sve činjenice.
           
Bocan-Harčenko odgovara. I objašnjava slabost one Jeljcinove Rusije i promenu koja nam je donela ova Rusija. Spremio se čovek da odgovara na pitanja u kojima je dobra namera sagorela pre nego što je novinar krenuo na zadatak. Zna on srpske nezavisne novinare.
           
A Kristofera Hila, isti nezavisni novinar pažljivo sluša... Gleda, kao da nikad nije čuo takve misli izuzetne, dok mu ovaj pun samopouzdanja objašnjava kako moraju da se uvedu snakcije, jer je Rusija „izvršila agresiju"... Ne, blesavi Srbi, nije to ona „majčica Rusija" koju ste vi znali, ovo je druga Rusija, javlja nama senilni Amerikanac. A slaže misli, kao da nama prvi put otkriva novu teoriju relativiteta.
           
Kao da to ne govori u zemlji u kojoj kad pitate narod, koliko bi njih zatražilo pomoć od Amerikanaca kad dođe stani-pani - možete naći njih samo tri među 100. Petnaest puta više Srba veruje u Ruse.
           
Ali Hil nije čuo da je nepristojno srpskom narodu pričati besmislice. I ide dalje. On je demokrata, širitelj demokratije na Balkanu, i baš ga briga šta misli narod. Zna on da ima ko da ga čuje. Organizivana NVO-kohorta.

Onaj „ozbiljni novinar"sa „ozbiljne televizije" nikako da se seti da su Sjedinjene Države i NATO izvršile agresiju na Srbiju i na desetine zemalja u svetu...

Foto: Fotoilustracija

           
Nikako da se seti da su te sankcije - kojima se tih godina pridružila i Rusija - nama uveli Amerikanci uz horsku podršku Evropljana! Ili je nešto drugo u pitanju?
           
Jer, kad se nesrećnom novinaru omakne pa spomenu Kosovo, onda Kristofer Hil - koji je inače išao sa Holbrukom da terorističku organizaciju UČK na licu mesta pretvori u borce za slobodu, a Tačija koji je imao kriminalni dosije kod Interpola uzdigne na nivo borca iz prve linije fronta za demokratiju - obrecne se na njega, prezrivo: Ma, pusti Kosovo!
           
I on pusti. Kakvo Kosovo, ovde se radi o nalaženju zajedničkog jezika s pravednicima iz Vašingtona.
           
„Dobar novinar" koji se nada da će ga pozvati 4. jula na priredbu u američku ambasadu zna šta treba.
           
Čekajte. Razmislimo. Pa nisu one sankcije Amerikanci onda uveli Česima, ili Indoneziji, pa novinar u Srbiji ima gledaoce koji se toga sećaju u obrisima, kad se ne zna šta je stvarno bilo a šta ne, pa mi sad hvatamo Ruse u nedoslednosti. Baš Ruse. Samo Ruse. I - šah-mat.
           
Putin u Hagu, ili takva nekakva beslovesnost sledi kao zaključak. A Amerikanci - idu u direktno u Panteon. Još će tu da se pojavi i Papa, kako god se zove, važno da je nepogrešiv i da kaže - ili Amerika ili niko.
           
Gledalac kad to gleda ostaje bez daha. Tu nešto fali...

Odnosno, nešto je tu dodato. Šta? I kako?
           
Pa, oseća se brifing: šta valja da se pita i kako i koga kako. I brifinzi delegiranim lobistima koji trče od televizije do televizije šta da izvikuju, bez obzira kolike su to besmislice i koliko je banalano i ponižavajuće igrati tu igru ako se držite zdravog razuma. A zdrav razum se ubija godinama, najdoslednije.

I, to su sad one izanđale priče koje su u američkim ambasadama „delili" sa prijateljima Amerike - dvedesetih. Danas to niko normalan u samoj Americi ne može da govori. Toga nema u njihovim medijima.
           
„Korisni idioti" se toliko idiotizuju da postaje mučno biti u toj ulozi. A nekad je to bilo - i „časno" i masno.
           
Hrvatski novinar starije generacije Tomislav Jakić, kome se smučilo da bude politički korektan Evropljanin, takva je ponašanja, koja se množe na starom kontinentu, sveo na „debile i idiote". Kreteni i blesani su prevaziđeni.
           
Ili, dobro, ajde da, probamo da mislimo na njihov način - i uvedemo sankcije Rusiji - iz naših interesa. Znate ono: postoji jedino interes, investicije, trgovinska razmena, rast BDP-ea, gde ćete da pošaljete dete... I?
           
Mora da im Amerika i Evropska unija nude nešto više, pitao bi se Marsovac koji bi sleteo odozgo pored „avaksa" i krenuo da vrluda među Zemljanima. Nešto mnogo bolje, nude. Jer, nisu Srbi ludi. Znam ja njih. Pa, čak se i njihovi političari znaju, ponekad, držati kao noramalni Srbi.
           
Ali, teško Marsovcu, ako ima mozak i kolik pile.
           
Pa, evo, utvrdiće Marsovac posle sat vremena proveravanja, oni će Srbima da srede da oni dopuste da Kosovo uđe u Ujedinjene nacije, da normalizuju odnose Srbije s Kosovom, oni će da naoružaju neke militari-odrede i neće tražiti da Srbi plate, videće da se Dečani i Gračanica uključe u albanski kultrni korpus...
           
I srediće im to, što nije bilo moguće dve decenije, da se okonča za nekoliko nedelja!
           
Jadni Marsovac! Da mu se glava raspukne.
           
Ali, privreda... Izvoz. Tu Zapad drži Srbiju uz sebe, reći će mali Zeleni. I onda pročitati u novinama da su najveći izvoznici iz Srbije kineske firme... Čekajte, to mora da je greška! Kakve kineske firme, zar nije Fijat i sve one silne zapadne firme kojima srpska država daje pare i za plate radnicima. Nije.
           
Evo činjenice: Najveći izvoz je ostvario, prema podacima Ministarstva finansija, "Ziđin Majning" iz Brestovca - 769,5 miliona evra, zatim "HBIS" iz Smedereva - 679,5 miliona evra, pa "Srbija Ziđin Bor Koper" - 676,4 miliona evra... a onda ruski "NIS Novi Sad" 484,2 miliona evra, pa sto miliona manje "Tigar Tajers Pirot" - 370,8 miliona evra i "Henkel Srbija" iz Beograda 368,9 miliona evra.
           
Sankcije, moj bajo, čine svoje. Zato mi, u našem interesu, moramo da pomognemo Evropi. Dali smo crno iza nokata a sad da otkinemo i nokte... To se uvek isplati.

Da li je moguće da neko ovo može razmatrati kao alternativu, pitaće se Marosvac. I u okupiranim zemljama postoji neka sloboda mišljenja, u smislu, da ponude okupatora ne mogu biti protivne najelementranijoj logici.
           
Od pomoći Zapada stiže nam vest preko Frankfurter algemajne cajtunga da Bundesver za potrebe „naših prijatelja" sa Zapada pravi vojsku nepriznatoj državi Kosovo, što je protivno svim dokumentima i svim dosad vođenim pregovorima. Niko u beogradskoj „eliti" ne reaguje. Više bi bilo novinarskih čuđenja da Sudanci podržavaju neke gerilske jedinice u Eritreji.
           
To da Bundesver planira da nas ubija nije nikakva nova vest. Zato ćutanje.
           
Nikom nije poslužilo ni kao „ohrabrenje" za kritiku tih sumanutih i neprijateljskih operacija Bundesvera na srpskom Kosovu objavljivanje istraživanja - da 68 odsto Nemaca ne želi da njihova vojska teži liderskoj poziciji u Evropi. Ni da preko 80 odsto Nemaca plaši mogućnost da se rat iz Ukrajine prelije na neke NATO članice.
           
S začuđujućim mirom se prati i postizborno razigravanja u Bosni i Hercegovini. Takva pretumbavanja u brojanju i utvrđivanju regularnosti izbora dovela bi bar do pitanja: šta se to radi, ljudi?
           
Gde god se održe izbori u svetu u ovo brzo vreme pre sledeće zore javljaju mediji ko je pobedio. Ali Bosna je velika tajna! Noć ne zna, dan šta nosi. (Parafraza Desankine pesme: /Srbija je velika tajna;/ne zna dan šta noć kuva,/niti noć šta zora rađa,/ne zna grm šta susedni grm sanja/niti ptica šta se događa/između granja./ I još: Svakog časa sve se menja,/ nijednog kuta ni lista nema/da nije tajna./)
           
Današnja Bosna, privremeno, baca Desankinu Srbiju u ozbiljan zasenak. Ni manje zemlje, ni dužeg brojanja listića. Pa, kad se približe kraju, 'ajd ponovo. Kad bi se ovom brzinom brojali glasovi u Indiji ili Pakistanu, to bi trajalo taman do sledećih izbora, za četiri godine.
           
I sve tako. Analiziraj Kurtija, uvaži Šmita, dočekaj Lajčaka raširenih ruku, klekni pred Eskobarom, uvaži pametne misli Mila Đukanovića, ne kaži narodu šta su doneli specijalni izaslanici Šolca i Makrona...

Foto: Fotoilustracija/Clipart

I stalno širenje straha! Jer, strah je sila nad silama. Još je grčki istoričar Polibije, dva veka pre nove ere, znan po „sistematičnom traganju za uzrocima istorijskih događaja i procesa", uočio da se „gomila, masa ljudi, uglavnom lakoverna, ispunjena nezakonitim pohotnim strastima i nerazumnim besom, emocionalna i sklona nasilju" mora obuzdavati, a onda je državi najlakše da to „čini uz pomoć straha, da se uradi sve, kako bi se ljudi uplašili".
           
Ali, to traje. Možda je ovo trenutak kad se umesto straha treba mudro držati - razuma. I uzeti u obzir činjenice.
           
U kakvoj su „formi" naši neprijatelji. Jesu li u boljoj nego pre četvrt veka otkad nas progone? Nisu, očigledno.
           
Jesu li naši prijatelji u boljoj poziciji? Jesu. Očigledno.
           
To ne znači da se možemo pokriti po glavi, ali znači da glava može da posluži da izračunamo - šta ćemo i dalje na „evropskom putu". Rezultat nije nepoznat. Samo bi trebalo smoći snage da ga prihvatimo.