Rusko carstvo i SSSR nisu uspeli, može li Putin! Na putu mu stoje Erdogan i Ameri, ali Moskva se neće predati bez borbe!

Pad Asadovog režima mogao bi biti daleko gori za Rusiju nego što mnogi misle. Nije tajna da je jedna od spoljnopolitičkih aktivnosti Rusije podrška i održavanje raznih režima, često i diktatorskkih, širom sveta. To nije nešto što zapadne zemlje ne rade, odnosno to je opšti obrazac po kome velike sile ostvaruju svoje interese na određenom prostoru.

Afrika je posebno važna za Rusiju. Mali, Burkina Faso, Niger i Centralnoafrička Republika samo su neke od zemalja u kojima Rusija ima snažan uticaj. Ovaj uticaj se sastoji u finansiranju režima na vlasti, slanju privatnih armija i slanju oružja. 

Nimalo naivno 

U zamenu za rusku pomoć da podrži vlasti u ovim zemljama, prilično aktivnoj i poznatoj privatnoj vojsci Vagner je data direktna kontrola nad unosnim rudarskim operacijama, posebno zlata i dijamanata.

Ovo je glavni izvor prihoda za Vagnera. 

Zašto je onda Sirija važna? 

Ruska kontrola Sirije otvorila je mogućnost postojanja vojne baze u luci u toplom moru. Vekovima je nedostatak luke na toplom moru bio glavni nedostatak Rusije, a njen pronalazak je bio glavni strateški cilj. 

Poznata je priča iz istorije da je Ruskom carstvu, a kasnije i SSSR-u, u Prvom svetskom ratu obećan Istanbul ako pobede saveznici, što je bio glavni geostrateški interes Rusije u tom ratu.

Jasno je da ni Rusko carstvo ni SSSR nisu uspeli da ostvare ovaj cilj i da Rusija do danas nema izlaz na toplo more, osim preko Crnog mora (zbog čega je Krim uvek bio važan za Rusiju), što vodi kroz moreuz koje kontroliše Turska.

Poslednjih godina Rusija je dobila priliku da koristi luke u Siriji, zbog čega je Rusija zadržala Asada na vlasti. Logistički, većina operacija u Africi koordinisana je u sirijskoj bazi, odnosno luci Tartus.

Bez ove baze, sve operacije u Africi su gotovo nemoguće ili barem teško izvodljive. Naravno, teško je predvideti šta će to značiti za režime u Africi, kao i za samog Vagnera, ali je verovatna mogućnost novog talasa promena u pomenutim zemljama i novih sukoba.

S druge strane, gubitak uticaja u Africi znači manje novca za grupe poput Vagnera. Za Rusiju to znači novi bezbednosni problem, jer bi komandanti i vojnici koji su do sada imali stabilna i obilna primanja za trenutak mogli da ostanu bez toga. To će dovesti do nezadovoljstva, koje će Kremlj na neki način morati da reši.

Ali do sada, sirijske antivladine grupe nisu izvršile invaziju na ruske vojne baze, koje trenutno funkcionišu normalno.

Turski gambit 

Ako bi Rusija bila jedan od glavnih gubitnika padom Asada, jedan od dobitnika u geopolitičkom smislu je svakako Turska. Verovalo se da iza ove ofanzive stoji Turska, iako je zvanični stav bio protiv „stvaranja terorističke države" i „podržavanja teritorijalnog integriteta Sirije".

Ukratko, glavna udarna snaga pobunjenika je organizacija Hajat Tahrir al Šam, koja se zvanično smatra terorističkom organizacijom u Turskoj, ali, zanimljivo, i u SAD i u Rusiji. Turska ima formacije u Siriji pod potpunom kontrolom, ali su znatno slabije snage od HTS-a.

Iako su akciju izveli militanti, jasno je da je to urađeno uz odobrenje Zapada, sa ciljem uklanjanja Asada. To se donekle može posmatrati i kao ustupak Zapada Turskoj, kakav godinama nije viđen, da kontroliše deo ovog prostora.

Turska je jedan od najglasnijih saveznika Zapada, koji redovno osuđuje Izrael zbog njegovih akcija u Gazi i Libanu. Isto tako, Turska obavlja veliki deo „prljavog posla" kada je u pitanju kontrola i zaustavljanje velikog broja izbeglica koje idu ka Evropi. U tom smislu, za Zapad je korisno što Turska ima veći uticaj u regionu, ako je to na račun Irana i Rusije.

Iran u problemu

Pored Rusije, gubitak Sirije dodatno će zakomplikovati planove Irana. Naime, glavna logistika za Hezbolah do Libana išla je preko Sirije. Sada ove rute uglavnom drže Kurdi. Iran će verovatno nastaviti da traži nove pravce, ali je pitanje koliko će to biti uspešno. Jasno je da je Izraelu prija ovakav razvoj situacije, mada ostaje da se vidi kakav će stav nova vlada u Damasku imati prema Izraelu. 

Iako je jasno da je Asadova vladavina završena, ostaje da se vidi kako će se vlast u samoj zemlji podeliti između različitih frakcija, kao i da li Asadov odlazak sa vlasti znači i kraj sukoba u zemlji. Pošto su alaviti godinama na vlasti u Siriji i, najblaže rečeno, nisu bili inkluzivni prema drugim etničkim i verskim grupama, novi sukobi bi bili logičan sled događaja.

Takođe, posebna grupa su sirijski Kurdi, koji svakako nisu zadovoljni uspesima naslednika Al Kaide. Uz podršku Amerikanaca, oni odavno kontrolišu deo severnih i severoistočnih provincija Sirije i daleko su od toga da su u prijateljskim odnosima sa bivšim vlastima, ali i sa militantima koji su okupirali Damask.

S tim što Kurdi, za razliku od Asada, imaju jake, borbeno spremne i motivisane ljude. Ali glavna pretnja sirijskim Kurdima je Turska, koja nikada nije krila da je krajnje nezadovoljna stvaranjem kurdske države na svojim granicama. Kako će ovi dijametralno suprotni interesi u regionu biti pomireni, ostaje da se vidi.