Bilbija: Krug od snova – kada se snovi sudare sa realnošću

I tako smo opet, nije prvi put, napravili pun krug. U početku behu pištaljke i priče o tragediji, žalu i pijetetu za žrtvama, vrednostima humanizma i borbi za studentska prava, istinu, pravdu i sve što ide uz to. Onda su došli „studentski zahtevi” i automobilske sirene vozača koji su se našli u čudu da im neko blokira puteve, mostove, bulevare, pa čak i trotoare.

Na kraju, posle višemesečne igre „hoću izbore, neću izbore”, stigao je ultimativni zahtev – mora se odmah ići na birališta! Zašto odmah, ako su studenti i njihovi profesori koji samo žele vlast, sve donedavno bili mišljenja da „svako ko poziva na izbore radi za Vučića”? Za koga sad rade?

Biće da to ima neke veze s istraživanjima o rejtinzima. Ali onim pravim, koja pokazuju konstantan pad poverenja u famoznu „studentsko-blokadersku listu”, koju bi predvodili rektor Đokić i njegove kolege iz Proglasa, uz podršku nekih biznismena i javnih ličnosti. Za razliku od onih drugih, koja sprovode fantomske organizacije, što smo već mnogo puta imali prilike da vidimo. U takvim „istraživanjima” opozicija već godinama dominantno pobeđuje, a Vučić je uvek „u padu”, srozao se na 40, 30 ili 20 odsto. A onda, kad izbori jednog dana stvarno dođu i narod iskaže svoju volju u glasačkim kutijama, pokaže se sve suprotno.

Da bi se pun krug besmisla do kraja zatvorio, nedostajala je samo još jedna karika u tom blokaderskom lancu. I ona je upravo došla. Predizborni plenumi doneli su odluku – ime Aleksandra Vučića ne sme da se pojavljuje u izbornoj kampanji! Nikad i nigde. Kao što ideolog blokadera i deo „drim tima” sa studentske liste Jovo Bakić kaže, to je „nepomenik”. Ime mu se ne sme spominjati nigde, a posebno ne na glasačkom listiću. Da bismo bili sigurniji u svoju pobedu, ne sme da učestvuje na mitinzima, javnim događajima, prilikom otvaranja brojnih fabrika, auto-puteva, novih bolnica – koje je on izgradio.

Još od skupa na Auto-komandi, kad je Bakić udarao po patrijarhu Porfiriju („kome neće biti oproštaja”) i predsedniku Srbije („hulja”), dok su studenti okretali prasiće i igrali kolce – sve tugujući za 16 žrtava nadstrešnice u Novom Sadu – bilo je jasno da je eliminacija Vučića iz političkog života i izborne trke jedini pravi „studentski zahtev”. Sve drugo je samo bacanje prašine u oči. Isto je bilo i uoči prošlih izbora, kad je bila aktuelna lista „Srbija protiv nasilja” i kad je iznet isti zahtev. Kako se lako napravi pun krug – od „patnje” za žrtvama, do opsesivne želje da se politički zatru jedno ime i prezime. Verovatno i ne samo politički.

Zahtev postoji i pre toga, bar od 2018. godine, iako bi, recimo u Francuskoj, verovatno strpali u ludnicu nekog ko bi predložio da ime Emanuela Makrona ne sme da se pojavi na glasačkom listiću, čak ni na lokalnim izborima. Jedino se u Srbiji ne sme pominjati ime čoveka koji je osmislio i sproveo politiku koja je dovela do otvaranja 609 kilometara novih auto-puteva u poslednjoj deceniji. Koji je gotovo utrostručio i minimalne i maksimalne zarade u Srbiji, a stopu nezaposlenosti smanjio za 300 odsto.

Logika je jasna – kako pobediti čoveka za čije ime i politiku svaki put glasaju više od dva miliona građana Srbije? Jedino tako što više „neće biti ni čoveka, ni imena”. Što ćemo ga proterati iz politike, i tako pobediti. To je, inače, sve popularniji fenomen u Evropi, a mogli smo ovaj scenario da vidimo i nedavno u Rumuniji.

Ali, neće biti u Srbiji ni ovog ni onog „rumunskog scenarija”, posebno ne onakvog kakav priželjkuju neki u našem komšiluku i dalje po Evropi i svetu, gde mnogo toga Vučiću ne mogu da oproste. Ni to što tvrdoglavo odbija da prizna tzv. Kosovo i „srebrenički genocid”, ni to što ne pušta niz vodu Republiku Srpsku i stalno joj pomaže, ni to što svake godine stoji na čelu onih koji obeležavaju godišnjice agresije NATO-a i „Oluje”. Ni to što ne napušta kurs saradnje s tradicionalnim prijateljima, poput Rusije i Kine.

Zato je i ovog puta već viđeni krug morao ponovo da bude zatvoren. Od lažnih suza za žrtvama tragedije, dok plešemo i pevamo zajedno sa Severinom i Tompsonom, pa preko pretnji „korumpiranom diktatorskom režimu”, sve do zahteva da se Vučićevo ime ne sme pominjati na izborima. I kuražićemo se, kao i obično, da ćemo ga pobediti i razbiti na izborima – ali ćemo za svaki slučaj tražiti od stranaca da ga spreče da na tim izborima učestvuje. To je, valjda, taj zahtev za „fer i poštenim izborima”, gde protivnika unapred eliminišeš iz trke, pa ga onda pobeđuješ. U svojim snovima.