Kolumna Dragutina Matanovića: Dan pobede i Dan primirja 1918. godine

Kolumna Dragutina Matanovića o Danu pobede i Danu primirja.

Jedanaesti je novembar i srpski liberalni mediji, po uzoru na njihove idole i mentore sa Zapada, preneće vest da se u Srbiji proslavlja „Dan primirja“. Jedanaestog jedanaestog u jedanaest sati, godine 1918, okončan je Prvi svetski rat. Tada nazivan Velikim ratom, jer je sve ostalo pre njega bilo sitan sukob. Po broju zaraćenih država, po broju poginulih učesnika i razorenih gradova, po masovnoj mobilizaciji i novim oružjima upotrebljenim u ovom svetskom sukobu, Veliki rat je prevazišao sva ranija ratna iskustva u istoriji čovečanstva.

A kada je završen, pobedom Antante i porazom Centralnih sila, govorilo se i da je to „rat za kraj svih ratova“. Da će novi blok, uz trijumf demokratije, garantovati večni mir u svetu. Francuska, Britanija i blok oko njih, euforično su nazdravljali pobedi. Uz veliki entuzijazam takvo stanje potrajalo je, nažalost, samo dvadesetak godina, tek jednu generaciju. Sledeći rat je opet pokrenuo lavinu. I po razaranjima i žrtvama – čak je i prevazišao Veliki rat. A inicijator je bio isti: Nemačka, čiji je agresivni militarizam iz Prvog svetskog rata metastazirao u nacizam u Drugom svetskom ratu. I cilj je bio isti: prodor na Istok i pokoravanje Rusije, što Zapadu nikada pre nije pošlo za rukom. No i taj rat okončan je 1945, velikom pobedom antifašitičkog saveza u kojem je Rusija (SSSR) imala odlučujuću ulogu.

Kako je Džoržd Orvel naveo u svojoj čuvenoj knjizi „1984“, onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše sadašnjost. Istina je da i onaj koji kontrološe sadašnjost, kontroliše budućnost. U projektu koji je jezivo podsećao baš na ovaj roman, kreatori posleratnog poretka odlučili su da sve polože na samo jednu kartu: stvaranje liberalnog sveta po modelu Zapada i „kraja istorije“, kako je to definisao čuveni američki politikolog Frensis Fukujama. U kamen temeljac tog novog, globalističkog svetskog poretka položeno je stvaranje Evropske Unije i nekada nezamislivo zbližavanje Nemačke i Francuske. Vekovnih rivala, ali po potrebi saveznika – ukoliko je trebalo jurišati na Moskvu. U hodnicima moći Brisela, Pariza i Berlina nanovo je pisana istorija, i Dan pobede iz 1918. preimenovan je jednostavno: u Dan primirja. Da se ne mešaju i ne nastaju sukobi oko pojmova pobednika i poraženih, mir je nešto što i jedni i drugi rado slave.

Takva interpretacija događaja decenijama se nameće i Srbiji. A Srbi, ma koliko bombardovani tezom, čak i sa nacionalnog i javnog servisa, da je reč o nekom „primirju“, instiktivno govore „dan pobede“. Jer znaju da su njihovi pradedovi i čukundede pobedili u Prvom svetskom ratu. Prvo na Ceru 1914, što je bila prva ratna pobeda celokupne vojske Antante. Pa onda na Drini. Pa na Kolubari. Pa, posle prividnog poraza iz 1915, i 1918. na Kajmakčalanu i Solunskom frontu. Srpska vojska jurišala je na svim pravcima. Sve dok je saveznici nisu zaustavili, bojeći se dokle će dosegnuti granice te velike i novonastale srpske države kojom će se upravljati iz Beograda. Kasnije su tu srpsku pobedu pretvorili u jugoslovenski poraz, nastupajući kao vukovi u jagnjećoj koži.

Nema Srbina koji u Prvom svetskom ratu nije izgubio nekog pretka, ili koji nije imao nekog od dedova solunaca. „Tamo daleko“, pesma ispisana bez velikih pretenzija i pevana kao elegija izgnanih vojnika, postala je s vremenom jedna od narodnih himni. Jer su se u njoj pronašli potomci 1.250.000 Srba izginulih u Velikom ratu. Toliko ih je bilo, prema zvaničnim procenama iznetim na mirovnoj konferenciji! Po broju žrtava, Srbi su se nalazili na 6. mestu u svetu. U bloku Antante na 3. – odmah iza Rusa i Francuza.

Srbi su preskupo platili reč sloboda i zato je i danas nepokolebljivo brane. Kako reče jedan istoričar, likovi predaka sa šajkačama već nas podsećaju na freske. To više nije stvar ni politike, niti ideologije, već vaspitanja. Iz Prvog svetskog rata preostaje nam zavet da se sloboda brani i diplomatijom i mudrošću, a ako to ne uspe, i životom.

Danas ovu našu nezavisnu i slobodarsku Srbiju brani predsednik Aleksandar Vučić. Neću pisati o njegovim ekonomskim uspesima, izgradnji bolnica i infrastrukturne mreže – pisaću o njegovoj odbrani srpskog identiteta, srpske duhovnosti i srpskog nacionalnog jedinstva. I onome što je neophodno za zaštitu suvereniteta naše države – jačanju Vojske Srbije. Daleko od očiju neprijatelja Srbije, planski, organizovano i u tišini Vučić je stvorio moćne oružane snage naše zemlje. Od idilične lovačke družine Srbije, koju je, zarad tapšanja po ramenu zapadnih moćnika, vredno kreirala petoktobarska vlast iz 2000, Vučić je stvorio Vojsku Srbije koja po mnogo čemu podseća na onu pobedničku srpsku vojsku iz 1914. godine.

Dokaz je vojna parada „Snaga jedinstva 2025“, održana 20. septembra u Beogradu, povodom obeležavanja Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. U paradi je učestvovalo oko 10.000 ljudi i prikazana je najsvremenija vojna tehnika Vojske Srbije. Uz fotografije sa parade, predsednik Vučić je napisao: „Ovo je ponos Srbije. Ovo je i opstanak i pobeda Srbije, koja hoće mir i prosperitet i ume da sačuva svoje dostojanstvo, teritoriju i budućnost. Ovo je naša snaga. Snaga jedinstva“.