Kolumna Ivana Radovanovića za "Juronjuz": Pravda je da plate

Živeo sam u gradu bez kranova. U gradu bez gradilišta. Pustom gradu, mrtvom, gradu u kojem je život bio udavljen, bačen i zaboravljen.

Živeo sam u gradu bede. U gradu praznih prodavnica, šverca cigareta i ljudskih duša. Gradu oljuštenih fasada i oljuštenih ljudi.

Živeo sam u gradu bez nade. U gradu straha, u kojem se ljudi nisu pozdravljali, nego vrebali. Gradu iz kojeg se bežalo, a niko nije znao gde.

Živeo sam u gradu napuštenom. U gradu bez smeha, gradu sahranjenom, bez opela, samo tužna povorka u kojoj svako čeka svoj red.

Živeo sam u gradu mraka. U gradu čije ime nije označavalo svetlo, nego ono bledilo poslednjeg izdisaja. Gradu nesreće, u kojem niko ništa drugo nije ni očekivao.

Živeo sam u gradu bez sunca. Gradu bez toplog vetra, gradu iz kojeg se proleće iselilo. U gradu jedne te iste zime, zime bez kraja, zaleđenom u propasti.

Živeo sam u šticovanom gradu. U gradu u kojem su svi varali sebe, i druge. Gradu baruštini, u kojem se svako davio u sopstvenom mulju.

Živeo sam u gradu bez kranova.

Čitavu jednu deceniju prljavštine i pustoši sam živeo, u tom gradu. Deceniju koja je trajala duže od svake večnosti. I deset puta po deset godina sam u njoj ostario. U gradu u kojem niko nije mogao da bude mlad.

I zapamtio sam sve to - svaku praznu prodavnicu; kantice benzina; platu od 20 maraka; redove u kojima se čekalo ništa; dilere snova, cigara i deviza; bombardovanje; ruševine zgrada i života; sahrane, bez kraja; i strah od samog straha; i nestašice nade; i struje; i para; toalet papira; ulja... Čitavu tu pustu poljanu, bez kranova, koja je, nekada, bila grad, zapamtio sam. I zaštitio sam ta sećanja, proglasio ih ličnim kulturnim dobrom.

Te, stoga, zahtevam:

Da svi oni koji su učestvovali u sprečavanju novih kranova, oni koji su protiv gradilišta, investicija, novih poslova, ulica, naselja, kula...sada budu osuđeni da daju pare.

I da razni Nenadići, Ćute, Manojlovići, razmaženi studenti, vašarski profesori, estradni intelektualci, glumci, lažni proroci, protestanti frustrirani sopstvenim životima, varalice... skupe 600 miliona evra i uplate ih ovom gradu.

I da svi oni koji su, u proteklih godinu dana, sve uz osmeh, i kobojagi u ime pravde, gurnuli ruku u džep svakome od nas, pokušavajući da nam ukradu budućnost, i život, sve to lepo vrate.

I da svaki taksista, ugostitelj, hotelijer, prodavac, pekar, majstor, svako ko je bio blokiran, svako ko je ostao bez zarade, dobije pravičnu nadoknadu, iz njihovih džepova.

Pošto su toliko zapeli da nas vrate u devedesete, da nas zaustave, da nas gurnu u bedu, da nas svedu na stoku koja bolje ne zaslužuje.

Pošto su nam prčkali po džepovima, pokrali nas, obznanili da su "pobedili" u slučaju Generalštaba. Pošto slave gubitak, pošto veruju da nam samo taj gubitak, i beda, pripada.

Da sada, lepo, plate. To što neće biti zarade od litijuma, to što je Beograd ostao bez 600 miliona, to što neće Ekspo, ni pruge, puteve, to što navijaju da se sve to sruši, prizivaju nesreću, i poraz.

Da daju pare, da nam vrate, svaki dinar i svaki evro.

Po svakom kranu, koji nije podignut, da plate.

I ako država to neće da zahteva od njih, a morala bi, ako hoće da bude država, zahtevaće oni koje su pokrali. Kad tad. I bilo gde.

Zato što je to pravda. Da plate. Da daju pare.