Između galame i života: Gradovi zapadne Srbije koji ne pristaju na haos

Postoje godine koje se pamte po mostovima, školama i putu napred. A postoje i one koje se pamte po buci, psovkama i stisnutim pesnicama.

Ova naša, protekla, pamtiće se po političkim akterima koji su uneli haos na svakom mestu – u lokalne parlamente, u škole, na ulice, pa čak i u porodične kuće.

U Zapadnoj Srbiji politika je često silazila sa govornice na asfalt. Skupštine su prestajale da budu mesta razuma, a postajale pozornice neprimerenog i nedoličnog ponašanja. Umesto reči odjekivala je vika. Umesto argumenata – pritisak, a često i nasilje.

U Čačku je grad gledao kako se vlast „menja“ na ulici, megafonom i galamom. Kao da institucije ne važe. Kao da je asfalt jači od zakona. Ko je to gurao? Ko je verovao da se grad vodi urlikom, a ne radom? Ko je huškao na zatvaranje škola, blokadu fakulteta, izvođenje dece iz vrtića na ulice? Na ta pitanja, bez sumnje, u vremenu koje dolazi neko će morati da se stidi, a neko i da odgovara narodu.

Da li će Ivan Ćalović objasniti zašto su škole bile blokirane? Da li će njegov politički partner iz opozicione garniture Stojan Marković, Vesna Jerotijević ili Pavle Jelesijević reći da li je to bio iskorak u demokratiju – kada se ispred Gradske kuće megafonom proglašava novi gradonačelnik, uz nekakav „zbor“ od pedesetak građana? Da li zaista misle da se sa ,,krvavim šakama,, ide u budućnost? I da li su bili iskreni dok su mesecima žalili stradale, a istovremeno zagorčavali život živima, blokirajući raskrsnice i puteve?

Čačak pamti – jer je grad rada, a ne galame.

AGOVIĆU I HAMIDOVIĆU - KO JE I ZAŠTO IŠAO NARODU PRED PORODIČNU KUĆU?!

U Gornjem Milanovcu politika je u jednom trenutku  prešla u otvoreno nasilje. Građani će dugo pamtiti jaja i kamenje, strah i pitanja bez odgovora. Ko je huškao? Ko je, u ime „borbe za demokratiju“, zaboravio da na ulici stoje ljudi, a ne mete? Milanovac pamti, jer se Milanovac ne gradi glasanjem protiv pomoći deci, protiv gradnje mostova i puteva – a upravo su to činili politikanti iz „Uzinata“.

U ovom gradu haos je dobio oblik koji se ne pamti – jer se neko usudio da odlazi pred porodične kuće, pa čak i pred kuću predsednika Opštine. Šta onda da očekuju obični građani, pitamo se?

Pitanja za odbornike Damira Agovića i Mirsada Hamidovića i njihove političke saborce, ostaju da vise u vazduhu:

– Ko je gađao građane Milanovčane kamenjem i jajima?

– Ko je organizovao blokade osnovnih i srednjih škola ili ohrabrivao izvođače radova?

– Zašto ste glasali protiv konkretne pomoći građanima i protiv budžeta koji donose sedam mostova i kilometre puteva?

– Ko je vodio rulju pred porodičnu kuću Kovačevića?

– Da li zaista mislite da je „Mudijada“ veća svetkovina od Sabora?

– Ko je preuzeo odgovornost za bezbednost ljudi na ulici i da li ste se ikada ogradili od nasilja i blokada škola koje se dešavalo?

GRAĐANI ČEKAJU ODGOVORE KOJI MORAJU DOĆI

U Užicu je iscrpljivanje postalo metoda. Sednice koje traju danima, bez cilja osim da se svi slome. A onda magistrala. Autobus pun dece stajao je satima bez vode. Kolone turista su stajale, a grad se stideo postupaka onih koji se navodno zalažu za nekakvu pravdu. Ko je to dozvolio? Ko je mislio da je pritisak jači od ljudskosti?

Pitanja od kojih inspiratori nasilja neće moći da pobegnu tek čekaju odgovore. Ko je sa krvavim šakama nasrnuo na miran užički svet i krenuo da ga davi, svađa i ponižava? Problemi postoje svuda, ali se moraju rešavati na pravi način. Nasilje nikada ništa dobro nije donelo – samo nove probleme. Neki politikanti upravo probleme koriste kao polugu da bi se domogli vlasti. Ta briga za narod je lažna i to se danas jasno vidi.

Jedina razumljiva briga ljudi tiče se Dubokog, i taj problem mora se rešavati na višem, državnom nivou. Naivan je svako ko misli da će ga rešiti nekakve grupe građana ili „užičke republike“. Jasno je da je sve to samo sredstvo da se neko domogne vlasti.

POŽEGU OBELEŽIO JEDAN NASILNIK 

U Požegi je politika ličila na rijaliti. Glasno, bahato i prazno. Kao da je poenta da se vidi ko može više da viče, a ne ko može više da uradi. Kome je to koristilo? Građanima – sigurno nije. Taj nesrećni poslanik doneo je probleme i Požegi, ali i jednoj nemoćnoj ženi u Mionici, kojoj je demolirao kafanu. Ako je to sva njegova „pamet“ – daleko mu lepa kuća.

DVA GRADONAČELNIKA NASILJE SU PLATILI ZDRAVLJEM

Foto: Informer

I dok su se gradovi lomili, ostala je jedna teška, ljudska istina: dvoje ljudi na čelu gradova platilo je zdravljem. Miluna Todorovića u Čačku samlela je bahatost i nasilje koje se ređalo iz dana u dan – od lokalnih medija do suludih ljudi koji su mu dolazili pred kuću i palili sveće na kapiji.

U Užicu je slomljena jedna žena – lekar i humanista – koja je nosila pritisak dok srce nije reklo: dosta. Narodu je jasno  ko im je došao glave, ali neka se ne zavaravaju. To nisu politički poeni. To je prokletstvo u najavi za one koji su ih kamenovali, razapinjali i šikanirali – zajedno sa narodom koji nije hteo da proda veru za večeru.

Na kraju, ovo nije tekst protiv opozicije.

Ovo je tekst protiv nasilja kao metode političke borbe.

Narod se možda ponekad umori. Ali pamti. Pamti ko je gradio, a ko rušio. Ko je govorio tiho i radio mnogo, a ko je vikao glasno i ostavljao pustoš. I kada dođe vreme da se svedu računi, oni se ne svode po decibelima – već po delima.

Ako smo nešto naučili, to je ovo: politika bez mere uvek pojede samu sebe. A gradovi ostaju. Sa ljudima koji žele mir, red i normalnost.

I to je jedina strana na kojoj vredi stajati!