Kolumna Dragutina Matanovića: Od bombi 1941. do blokada – kontinuitet razaranja Srbije

Rano ujutru, 6. aprila 1941, kao deo operacije „Kazna“, bez objave rata, nacistička Nemačka započela je bombardovanje Beograda. Bio je to odgovor na vojni puč izveden 27. marta, kada je grupa oficira, uz odlučujuću podršku Britanije, zbacila sa vlasti kneza Pavla i odbacila pristupanje Trojnom paktu, politiku kojom je Jugoslavija pokušavala da ostane izvan svetskog sukoba. Naredbu za bombardovanje izdao je lično Adolf Hitler, kancelar Nemačke i vođa Trećeg rajha.

Tog dana Beograd je ličio na prizor iz apokalipse, jer su nebo iznad srpske prestonice prekrila čak 484 nacistička aviona. Napadi su dolazili u talasima. Prvi udar izveden je na ključne tačke: Generalštab i ministarstva vojske, železnice i poštanske komunikacije. Usledili su novi talasi usmereni na civilne ciljeve. To nisu bile greške, već plan – slomiti, kazniti i zastrašiti buntovne Srbe. Za sva vremena.

Svedoci se sećaju tog aprilskog dana. Potpuno crno nebo, prestravljeni narod koji u panici trči na sve strane, parajući zvuci sirena, tutnjava aviona koji sipaju bombe. Nemilosrdno su nacistički zlikovci grad pretvorili u prašinu i dim, ostavljajući za sobom leševe 2274 čoveka. Na Novom groblju u Beogradu postoji Spomen-groblje stradalih u aprilskom bombardovanju.

Čast prestonice branili su hrabri piloti 6. lovačkog puka, koji su poput majora Gavrilovića i njegovih heroja iz Velikog rata, ili pukovnika Milenka Pavlovića i majora Zorana Radosavljevića u NATO agresiji 1999, uzleteli sa aerodroma i suprotstavili se mnogo nadmoćnijem neprijatelju. Bili su svesni da njihova borba neće promeniti ishod, a znali su koliko su male šanse da prežive sukob sa najvećom silom na svetu. Kao i uvek u svojoj istoriji, srpski narod je imao ljude spremne da se beskompromisno suprotstave neprijatelju. Rodoljube za koje je Srbija svetinja.

Više od 440 tona bombi izbačeno je na Terazije, Slaviju, pijace, bolnice, škole i stambene četvrti. Namerno je gađana Vaznesenjska crkva. Na tom mestu smrt je sačekala mnogobrojne civile koji su verovali da neprijatelj poseduje trunku vojničke časti – da neće gađati svetinje.

Nemački feldmaršal Evald fon Klajst na suđenju posla rata je izjavio da je „vazdušni napad na Beograd 1941. imao političko-teroristički karakter. To bombardovanje bilo je stvar Hitlerove sujete, njegove lične osvete“.

Nije to bio početak rata protiv države već obračun sa srpskim narodom, njegovim identitetom i pokušaj da mu se silom zauvek slomi volja i izbriše viševekovno pamćenje. Zato nije slučajno zapaljiva bomba bačena na Narodnu biblioteku. Cilj je bio da se unište pisani izvori koji dokazuju prisustvo, postojanje i pravo drevnog naroda. Požar je progutao pola miliona knjiga, rukopisa i dokumenata. Među njima su bili i srednjovekovni izvori, stare štampane knjige i arhivska građa – temelj za proučavanje istorije, jezika i državnosti. Bila je to poruka nacista da se neposlušnost plaća razaranjem najznačajnijih vrednosti.

Osam i po decenija nakon bombardovanja ova logika kažnjavanja nepokornih Srba nije nestala, samo je promenila oblik. Mehanizam je suptilniji, a posledice dugoročnije, jer se front pomerio sa fizičkog uništenja na pokušaj sistemskog urušavanja kulturnih i obrazovnih vrednosti.

Upravo to se vidi na primeru blokada univerziteta. Umesto otvorene sile koristi se unutrašnja destabilizacija. Manjina studenata bezobzirno maltretira većinu koja želi da uči i završi studije. Studenti blokaderi su preuzeli prostorije fakulteta i stvorili anarhističke plenume preko kojih politički deluju i nameću svoje odluke. Ove paralelne institucije u okviru univerziteta ne bi mogle da postoje bez podrške vođa – profesora i dekana koji su lutke na povocu određenih zapadnih centara moći.

Tokom 2025. oko 12.000 studenata manje je diplomiralo u Srbiji nego prethodne godine. To je vrh ledenog brega genocida nad generacijama srpskih studenata. Nezamislivog zločina rektora Đokića i male grupa dekana koju predvode Sinani, Roglić i antisrpski profesorski bašibozuk, poput titoiste Bakića i ustaše Gruhonjića. Ovi „korisni idioti“ obojene revolucije stavili su interese stranaca i svoje političke ambicije ispred budućnosti mladih.

Uz podršku Šolakovih propagandističkih platformi, mnogim studentima su isprali mozgove. Zato je jedna plenumašica, koja je gostovala u „Utisku nedelje“, poput utvare ponavljala – „ja nemam ime i prezime, ja sam medij“. Ta „studentkinja“ ima nadimak Tića, još „studira“ u svojim tridesetim godinama i na instagram nalogu obeležava da se nalazi na Kopaoniku, na Kosovu!

Antisrpske bitange na fakultetima, u srednjim školama, nevladinom sektoru, građanskim organizacijama, političkim strankama i pokretima, nemilosrdno su uništavale srpski obrazovni sistem. Zverski su koristile decu za svoje političku potrebe.

Cilj njihovih blokadnih performansa, jezivog nasilja i mržnje koje su sejali oko sebe je pokušaj da sprovedu „scenario ukrajinskog Majdana“. Bezuspešno, na očaj zapadnih finansijera i organizatora. Zato što narod u Srbiji ne želi neizvesnost, već stabilnost na koju je navikao u poslednjoj deceniji.

Današnji studenti moraju da budu svesni istorijske odgovornosti – da blokadom univerziteta predstavljaju oruđe za isti cilj kao kada je bombardovana Narodna biblioteka. Oni, kao buduća elita, jesu najvredniji deo društva. Zato ih neprijatelj koristi i zloupotrebljava za obojenu revoluciju – da bi razorio Beograd i Srbiju kao i 6. aprila 1941. godine.