Kolumna Dragutina Matanovića: Dan pobede 9. maj - opomena i obaveza

Kolumna Dragutina Matanovića o Danu pobede.

Da Sjedinjene Američke Države nisu predvodile saveznike u Drugom svetskom ratu, Evropa bi danas govorila nemački ili možda japanski jezik, istakao je američki predsednik Donald Tramp nedavno u Davosu. Tačno je da bi rat trajao mnogo duže bez američke pomoći i da bi sasvim sigurno odneo mnogo više ljudskih žrtava. Međutim, istina je da su oko 80 odsto nemačkih vojnih gubitaka posledica borbi sa Crvenom armijom. Izuzetno je važno da su SAD samostalno vodile rat protiv Japana, što je sprečilo Japance da napadnu Sovjetski Savez u Sibiru. Takođe, Engleska je već 1940. bila pred bankrotom, tako da bi verovatno morala da pristane na jednu vrstu ponižavajućeg primirja da nije bilo Amerike.

Na zvaničnom sajtu Franka Valtera Štajnmajera, aktuelnog predsednika Nemačke, piše: „22. juna 1941. godine, napadom Vermahta na Sovjetski Savez započeo je rat za istrebljenje. Sa 27 miliona mrtvih, uključujući 14 miliona civila, Sovjetski Savez je pretrpeo najviše žrtava u Drugom svetskom ratu.“

Ovu konstataciju potvrdio je i Volfgang Šnajderhan, svojevremeno najviši oficir Bundesvera, koji je istakao: „Hitlerova operacija Barbarosa započeta je sa 3,3 miliona vojnika. Ta ofanziva nije bila deo ’normalnog’ rata kao što to istorija beleži, već od početka rasističko-ideološka kampanja istrebljenja.“

Zbog ovog cilja fašista, više od polovine sovjetskih zarobljenika nije preživelo nemačke logore. Glad, masovna streljanja, bolesti i prisilan rad bili su svakodnevica za „nižerazrednu rasu“ predviđenu za uništenje. Ono što je bilo garantovano drugim zarobljenicima iz Zapadne Evrope, nikako nije važilo za Sovjete. Zato je Istočni front bio pokušaj da se istrebi čitav jedan narod u okviru germanske ideje „Prodora na Istok“.

Prema zvaničnim procenama ruskih institucija, u Sovjetskom Savezu uništeno je oko 70.000 gradova i sela, dok su čitave oblasti demografski ispražnjene. Niko nije platio tako užasnu cenu za pobedu u ratu kao Sovjeti. Nemoguće je zamisliti slom nacističke ratne mašinerije bez ogromne žrtve Crvene armije. Uspela je da zaustavi Vermaht pred Moskvom, a potom preokrene rat kod Staljingrada, da bi naposletku, kod Kurska, potpuno slomila nemačku vojnu silu. Nakon tog poraza Vermaht je borbom samo odlagao kraj rata, koji je došao 1945. kada su Sovjeti osvojili i Berlin.

Britanski istoričar Jan Keršo tvrdi da je dužnost Vermahta bila da obezbedi da ljudi koji su ispunili Hitlerove zahteve postanu deo arijevske uzvišene rase (Herenfolk) i nasele taj životni prostor: „Nacistička revolucija bila je šira od samog holokausta. Njen drugi cilj bio je eliminisanje Slovena iz srednje i istočne Evrope i stvaranje Lebensrauma za arijevce... Većina od tri miliona nemačkih vojnika, od generala do običnih vojnika, pomogla je istrebljenju zarobljenih slovenskih vojnika i civila... Pisma i memoari nemačkih vojnika otkrivaju njihovo strašno obrazloženje: Sloveni su bili ’azijsko-boljševička’ horda, inferiorna, ali preteća rasa.“

Užasnu cenu pobede u Drugom svetskom ratu platio je i srpski narod. Već u prvoj godini rata, Srbi su imali dva oslobodilačka pokreta, dok je Loznica 31. avgusta 1941. nakratko postala prvi oslobođeni grad u okupiranoj Evropi.

Na kraju rata bilo je preko jednog miliona srpskih žrtava. Ukoliko taj broj uporedimo sa 385.000 poginulih Britanaca ili 300.000 Amerikanaca, jasne su razmere srpskog stradanja. Za Srbe, Dan pobede označio je i dan prestanka stradanja, ali nažalost samo privremeno. Nastavilo se i u totalitarnom titoističkom režimu, gde je narod bio prisiljen da živi u lažnom bratstvu i jedinstvu sa svojim neprijateljima i dželatima.

Tokom 20. veka, u oba svetska sukoba, iako su bili na pravednoj i pobedničkoj strani, Srbi su na oltaru slobode žrtvovali svoje najbolje sinove i kćeri u najboljem životnom dobu. Demografska katastrofa za jedan mali, a veliki narod.

Uvek je srpski narod ratovao samo za svoju slobodnu otadžbinu, za svoju rodnu kuću i njivu. Nikada srpski narod nije otimao tuđe od Mađara, Hrvata, Bugara, Austrijanaca, Albanaca. Nikada nijedna tuđa relikvija ili umetničko delo nije našlo mesto u srpskim muzejima. Junački se ratovalo i na Kumanovu u napadu, i na Ceru u odbrani, i protiv turskih okupatora i protiv fašista, samo da bi naša deca širom Srbije, i na Kosovu i u Šumadiji, mogla da žive u miru. Da uče svoje srpske škole, pišu svojim ćiriličnim pismom, da slobodno pevaju svoje pesme i mole se svome Bogu.

Zato zverstva nemačkih i hrvatskih nacista ne smemo zaboraviti. Zato ćemo uvek pamtiti fašističke pogrome u Mačvi i Sremu, streljanje đaka u Kragujevcu, ali i hrvatske zločine u Jasenovcu, Jadovnom, Prebilovcima…

Kada se predsednik Vučić u Njujorku borio protiv sramotne rezolucije o genocidu, on je beskompromisno branio pravdu i istinu u duhu srpskog otpora nacizmu, bez obzira na to što je znao da će na sebe navući strašan gnev Zapada i Nemačke.

Dosta je bilo srpskog stradanja. Vreme žrtvovanja za tuđe interese je prošlo. Došlo je doba za politiku 21. veka – mir, stabilnost, sloboda i nezavisnost, što zastupa i predvodi Aleksandar Vučić.

P.S. Aleksandar Vučić: „Život i srpski narod, bez obzira kroz šta su prošli, pobedili su i pobeđivaće u budućnosti.“