Kolumna Dragutina Matanovića: Neprijatelji neće srušiti Srpsku crkvu, patrijarha i predsednika

Kolumna Dragutina Matanovića o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, patrijarhu Porfiriju i predsedniku Aleksandru Vučiću.

Srpski narod je vekovima živeo bez svoje države, ali nije odustao od sebe, pravoslavne vere i identiteta. To je most koji spaja generacije Srba, temelj srpske civilizacije, naša duhovnost, kultura, naše školstvo i stvaralaštvo. Toplina i snaga u srcu srpskih heroja. I na Kosovu polju, i na Kajmakčalanu, i na Košarama.

Pravoslavlje ujedinjuje srpski narod širom sveta. Patrijarh Porfirije je rekao da srpski narod „nikada nije napustio svoju pravoslavnu veru i crkvu i ona ga je vodila, čuvala i sačuvala do naših dana”. Srpska crkva je vekovima imala i posebnu ulogu – kada je Srbija pala pod tursko ropstvo, Crkva je preuzela i versko, političko, čak i vojno vođstvo.

Preteča Srpske pravoslavne crkve je Žičko-pećka arhiepiskopija, koja je zalaganjem Svetog Save stekla samostalnost 1219, a zatim je nastala Pećka patrijaršija, koja je postojala 1346–1463, i 1557–1766. godine. Savremena Srpska pravoslavna crkva je uspostavljena 1920. godine i ima eparhije i parohije u svim republikama bivše Jugoslavije, Evropi, Severnoj Americi, Australiji…

Udari na Srpsku pravoslavnu crkvu i patrijarha Porfirija su podmukli i neprestani. Odvijaju se paralelno sa najstrašnijim napadima na državu i predsednika Aleksandra Vučića. To je udar na isto, narodno biće, oličeno u svetovnoj i duhovnoj vlasti.

Kako funkcionišu ovi sinhronizovani udari, videlo se u emisiji „Utisak nedelje”, kada je bivša supruga Nenada Čanka, blokaderska profesorka Marija Vasić najteže izvređala SPC i njene vernike, nazivajući pojas Presvete Bogorodice „primitivnim fetišom”.

Čanak, duvač flaute, Nenad, nazvao je Univerzitet „Sveti Sava” „univerzitetom SS”. „Od crkava treba napraviti domove za stara i nezbrinuta lica ljudi čija su deca otišla iz ove zemlje zbog te i takve crkve i zbog politike koju podržava”, sipao je Čanak u sarajevskom „Oslobođenju” najgori otrov po srpskim svetinjama. I zaključio je ovaj mrzitelj svega srpskog, zadrigli titoista, da je „SPC emanacija krađe, lopovluka i korupcije”.

I bivši crnogorski premijer Zdravko Krivokapić otvoreno je napao SPC: „Treba odmah povratiti Odluku iz maja 2006. kojom je definisana Pravoslavna crkva u Crnoj Gori.” Otvara mučni Krivokapić pitanje „crkve u Crnoj Gori”, na veselje ustaša i milogoraca, temu koja je godinama delila društvo. A zahvaljujući litijama i masovnim protestima naroda za odbranu srpskih svetinja, što je bio istorijski odgovor pokušaju Đukanovićeve vlasti da oslabi SPC u Crnoj Gori, on se meteorskom brzinom popeo od političke nule do premijerske fotelje. Jednom nula, uvek nula.

Posebno su se blokaderi okomili na patrijarha Porfirija nakon prošlogodišnje posete Moskvi, gde se susreo sa patrijarhom Kirilom i predsednikom Putinom. Patrijarh je tada blokaderski pokret nazvao „obojenom revolucijom” i iskušenjem koje će „biti pobeđeno”. „Teolog” Vukašin Milićević poručio je za Šolakovu Novu S da to potvrđuje da je „patrijarh Porfirije član kartela koji je uzurpirao srpski javni prostor, ekonomske resurse i kulturu”.

Hajku protiv patrijarha Porfirija vodi i Centar za istraživačko novinarstvo (CIN) iz Sarajeva. Angažovao je teologa-blokadera isključenog iz SPC Blagoja Pantelića. Objavili su skaredan tekst – „Izbor srpskog patrijarha pod budnim okom nečastivog”, koji je odmah prenela Šolakova Nova S.

Glavni protivnik Srbije i pravoslavlja je bivši crnogorski predsednik, pokrovitelj mafijaških klanova Milo Đukanović. Za njega je SPC „parapolitička organizacija”, koju optužuje da je instrument velikosrpskog nacionalizma i ruskih interesa na Balkanu.

Dragan Bursać, sledbenik ustaše Dinka Gruhonjića, obrušio se na crnogorskoj televiziji na SPC, svetosavlje i Srbe. Za pravoslavlje je rekao da je „koncept ove religije baziran na slepoj opčinjenosti Hitlerom”. Bursać zahteva da Srbija uđe u NATO, prizna tzv. Kosovo i „genocid u Srebrenici”.

I neka posle niko ne kaže da blokaderska politička lista nema svoj program. Njega predstavljaju Dinko Gruhonjić, koji smatra da „srpske crkve treba pretvarati u pabove”, ali i Marija Vasić, Nenad Čanak, Dragan Bursać i svi ostali otpadnici od srpskog naroda i vere.

To je nastavak politike Kominterne i titoista. Za njih je Crkva opijum za narod. Ali samo pravoslavna! Slavna srpska profesorka Smilja Avramov razotkrila je svojevremeno tajni sporazum iz 1976. u 11 tačaka, između SAD, Vatikana i Nemačke. Jedna od centralnih tačaka tog plana bila je „totalno uništenje pravoslavlja”, jer je Zapad pravoslavni svet, pre svega Rusiju i Srbiju, video kao nepremostivu prepreku za uspostavljanje globalističkog poretka.

Koliko su bili u pravu, najbolje se ovih dana vidi na ulicama Beograda, gde nepregledne kolone ljudi satima stoje u redovima da celivaju pojas Presvete Bogorodice. Skoro pola miliona ljudi spojenih u apsolutnom miru i identitetskoj veri! U ljubavi i poštovanju! To je najveći dar koji je Srbija mogla da dobije. Njihovoj snazi duha ne mogu ništa ni ustaše iz Zagreba, ni mudžahedini iz Sarajeva, ni milogorci iz Podgorice, ni Kurtijevi teroristi iz Prištine.

Predsednik Vučić, koji je završio izgradnju Hrama Svetog Save, lično je dočekao, sa patrijarhom Porfirijem, Bogorodičin pojas i izjavio: „Za Srbiju ovo predstavlja ogromnu nadu, i verujem da će Sveti pojas doneti i čudesa kojima se nadamo. I kako bismo bili manje izloženi napadima različitih stranih sila. I kako bismo mogli u mirnu luku da uvedemo srpski brod. Veseli se, srpski pravoslavni svete.”