Kolumna Dragutina Matanovića: Mrkonjić Grad i Dan sećanja na zločinačku "Oluju" i hrvatski pogrom

Kolumna Dragutina Matanovića o Danu sećanja na zločinačku "Oluju" i hrvatski progon.

Na malom trgu u Mrkonjić Gradu okupljeni su slušali izuzetna obraćanja patrijarha srpskog Porfirija, Milana Kneževića, predstavnika Srba iz Crne Gore, i Milorada Dodika, predsednika Saveza nezavisnih socijaldemokrata. Ali narod je pre svega došao da čuje istorijski govor predsednika Vučića. I čuo je kako su zapadne sile u tajnosti kovale plan da unište Krajinu, što su i sprovele u nekoliko dana.

Pre njih je dirljivo govorila gospođa Nevenka Dobrić, kojoj su u zločinačkoj „Oluji“ Hrvati nemilosrdno ubili dvanaestogodišnjeg sina Sinišu: „Ni punih 10 kilometara nismo odmakli kada je hrvatska vojska presekla koloni put i sa 12 prostrelnih rana usmrtila mog Sinišu i svekra Petra.“ Nemilosrdan zločin. Monstruozno. Tipično hrvatski. Na njen govor duboko emotivno je reagovao predsednik Vučić, priznavši da nije mogao da zaustavi suze dok je slušao njenu priču i poručivši da ne može da zamisli da izda oči Siniše Dobrića: „Samo da brinem o njima... Pa ne morate ni klaster da nam otvorite.“

Agresija na Republiku Srpsku Krajinu, pod kodnim imenom „Oluja“, započela je ujutru 4. avgusta, masovnim vojnim napadom na sever Dalmacije, Liku, Kordun i Baniju, iako je taj prostor formalno bio pod zaštitom misije UNPROFOR-a, ustanovljene februara 1992. Rezolucijom 743 Saveta bezbednosti OUN. Među poginulima bilo je 1904 osobe, 66 odsto su bili civili. Trećina stradalih su bile žene. Ubijeno je i desetoro dece mlađe od 14 godina.

Sa svojih vekovnih ognjišta, prisiljeno da napusti svoje domove, škole, crkve i groblja svojih predaka, proterano je 220.000 pravoslavnih Srba. Da se nikada tamo ne vrate. Hrvati su učinili najveće etničko čišćenje koje pamti istorija savremene Evrope. A nije bilo ni reči otpora ili kritike iz demokratske Evrope. Niko se iz Brisela nije oglasio pre 31 godinu, kada je nepregledna kolona traktora, kamiona i vozila bežala ispred ustaške kame ka slobodi, ka Srbiji. Ljudi su umirali u koloni i sahranjivali su ih pored puta.

Godinama kasnije, Piter Galbrajt, tadašnji ambasador SAD u Hrvatskoj, priznao je da je signalizirao saglasnost vlastima u Zagrebu za agresiju na Republiku Srpsku Krajinu. I to neposredno uoči sastanka u Ženevi koji je trebalo da dovede do konačnog mirovnog rešenja. Potpuno su postale jasne reči Franje Tuđmana, tadašnjeg predsednika Hrvatske, koji je na Brionima naglasio: „… da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu“.

Ponovila se matrica NDH iz Drugog svetskog rata čiji je cilj bio etnička i verska homogenizacija teritorije Hrvatske. Genocidna namera hrvatskih ustaša nastavljena je sa istim zverskim žarom 50 godina kasnije.

I u Mrkonjić Gradu dogodili su se neopisivi zločini u oktobru 1995. tokom vojne operacije „Južni potez“. Bila je to zajednička agresorska akcija Hrvatske vojske i Hrvatskog vijeća obrane na teritoriji zapadne Bosne i Hercegovine. Nakon što su njihove vojne snage zauzele Mrkonjić Grad 10. oktobra 1995, zabeležena su masovna stradanja srpskog stanovništva. Tokom napada i okupacije opštine stradalo je više stotina ljudi. U aprilu 1996. na pravoslavnom groblju u Mrkonjić Gradu ekshumirano je 181 telo. Među pronađenim žrtvama bili su srpski civili, uključujući žene i starija lica, i ratni zarobljenici. Pre napuštanja grada, većina stambenih i privrednih objekata u Mrkonjić Gradu je sistematski opljačkana i spaljena.

I ma koliko srpske dece da je ubijeno, porodica masakrirano, domova i crkava popaljeno od strane naših „susjeda“, uvek smo mi Srbi agresori i krivci. Ubijeni Siniša Dobrić i njegov deda su krivi jer su se našli na putu zlikovačkom hrvatskom rafalu. Mnoge srpske kmetske duše su to prihvatile sa odobravanjem. Mnoge srpske kmetske duše su i učestvovale u tom etničkom hrvatskom masakru.

I mnogi antisrbi, kao Milan St. Protić, kažu danas da je godišnjica obeležavanja „Oluje“ primer „lažne patetike“ i da „Hrvati imaju šta da slave – oni su iz svega toga izašli sa rezultatom koji su hteli, i koji im, istorijski gledano, i pripada“.

Srbi su najstradalniji narod u 20. veku. Posle Prvog svetskog rata 29 odsto od ukupnog stanovništva Srbije stavlja se na oltar pobede. A onda srpska politička elita pomaže da Hrvati i Slovenci pređu na stranu pobednika. I sa njima stvara novu zajedničku državu. Primajući zmiju otrovnicu u svoj dom. I nije dugo trebalo da se zverska narav naših neprijatelja ponovo pokaže. Isti oni su nas i u Drugom svetskom ratu ubijali sa neverovatnom bestijalnošću. Sistematski. Osmišljeno. Da bi zatrli srpske korene, Srpsku pravoslavnu crkvu i uništili srpsku državu. Uvek su na istom zadatku – i juče i danas.

P.S. Aleksandar Vučić: „U prethodnih 12 godina smo mnogo toga izmenili, od ćutanja o stradanju Srba. Uspeli smo da se suprotstavimo narativu 'nemojte da se zamerate'. Kao što su nam posle Drugog svetskog rata govorili da ne pričamo o Jasenovcu.“