KAD NE MLIDIJAH UMRETI! Pročitajte novu "karantinsku" kolumnu Ivana Radovanovića!

Ljudi moji, što nisam mogao da zaspim neku noć. Sve zbog, pu-pu-pu, sarana, i njihove, jelte, mogućnosti

 

I ne znam da li znate, ali postoje dve vrste ljudi na ovom svetu. Oni što vole sarane, i oni što ni da ih smisle.

Moj drug Milko Štimac, na primer, kad god ga sretnem i pitam – gde si, šta radiš, odmah kaže: Evo, baš bio u Obrenovcu, mnogo lepa sarana bila, te sam ja zaključio da je i neka epidemija, mnogo pre ove, bila u tom Obrenovcu, pošto Milko, malo-malo, pa tamo. Uživa čovek, šta ćeš. U saranama. Sprovod i provod ionako deli samo jedno slovo.

S druge strane, moj pokojni otac, na sahranu, ni da čuje. Ko god da umre, on sedi u kući, u izolaciji. A kada ga pitam – pa dobro bre, Pravdoljube... on mi odmah odbrusi: Ćuti tamo seronjo, neće ni on da dođe na moju.

Posle, kada je umro, živ sam se začudio što je iko na saranu i došao, i sve sam mislio – E, somovi, kako vas je zajebao Pravdoljub. Vi na njegovu došli, a on na vašu neće, ni slučajno.

Kada je o meni reč, u realnosti sam mnogo bliži mom ocu, malo zbog sujeverja, malo zbog njegove Teorije Reciprociteta, a u fantaziji, onoj u koju svi mi volimo da zapadnemo kada se odlučimo da sebe malo žalimo, naravno da sam bliži mom drugu Milku Štimcu. Znate već ono: kada ti je teško, zamisliš svoju saranu, isplačeš se, ožališ na vreme, i šlus.

I šta sam drugo i mogao da probam, u ovo gadno, izolovano vreme, pre eto neku noć, a napolju pada sneg, četvoro dece zaspalo, nego baš to. Saranu. Ličnu i personalnu.

Majko moja, kako sam se zajebao!

Pošto sam odmah shvatio, dragi moji, ne samo da od toga nema ništa, nego i da bih, stvarno jadan, najebao.

I da bi već komemoracija bila, čista katastrofa.

Jeste da bi moj drug Goran dao neku veliku salu, i jeste da bi tamo stavili onu moju lepu sliku, od pre dvaest i kusur godina, slikala Goranka Matić kada sam pisao za Stubove kulture, ali, šta bi sliku, to jest mene, sačekalo.

I šta bih video, sa slike, sve pogledujući? A?

Pa praznu salu, prijatelji. I pet osoba, sa maskama, svako sedi u svom redu, raštrkani, i nema šanse da ih prepoznam, u svečanom polumraku.

Ko ste bre vi, mislim se, sa slike, a onda mi pogled padne pored, bar cveće da ocenim, i, opet, šta vidim. Onu flašicu-prskalicu sa asepsolom. Tik uz mene, sliku.

Koju qurac, taman pomislim, kada osoba jedan sa maskom priđe, da oda počast, i šljus, poprska me, iz one flašice. Pa osoba dva, šljus. Osoba tri, šljus. Osoba četiri...život ti jebem! Tako da završim! Mokar ko pas. Umočen u asepsol!

Užas, ali nikako završen.

Pošto sada ide sarana. I problem, u najavi.

Prvo, ako ja iole znam da brojim, a i znam iole, onda Olja, plus petero dece, jeste, brale moj – šest.

Pa na groblje neće da ih puste, zajedno! Alo, zabranjeno više od komada pet, na jednom mestu, bilo kom!

I šta ćemo onda?

Više puta da me spaljuju (mnogi bi se doduše radovali)?

Jednom za Olju. Jednom za decu. Jednom za bivše žene. Jednom za Mariju, ona neće s drugim bivšim. Pa za ono malo rodbine. Za još manje prijatelja. Za sve one, višekratno, što bi došli samo da provere da slučajno ne ustanem.

Pa, aman ljudi, Jana Husa su jedared spalili, šta ste na mene navalili! Jesam i ja jeretik, ali baš petnaest puta da me palite. Mislim, spržićete me, skroz.

Što, opet, nije najveći problem.

Pošto sada ide, govor.

A meni, pre stotinak godina, moj kum Bujke zapretio da će lično da ga održi.

Oće, ali qurac. Eno ga, šeset pet plus, u kući, ne sme da se mrdne, sem nedeljom u četiri ujutru.

A je l video neko saranu, nedeljom u četiri?

I šta ćemo onda?

Osim da izađe na terasu, sa maskom, i da mrmlja nešto, tamo na Karaburmi.

Em ništa neću da čujem, em, dementan je to deda, pola će da zaboravi, a ja neću biti blizu, da ga ispravim. Nismo se, some, upoznali u Grmeču. U Politici! U Po-li-ti-ci!!! Ne vredi. Gluv, totalno.

A govor, ode u vetar.

Baš kao i ono okupljanje, posle, pošto mi Perica ne radi. Ni Dimitrije. Đura, pak, ode u Pampur, ali samo da dobaci neko vino i cigare kroz prozor. Ma mami svojoj bacaj, da ti ja kažem.

Užas, majke mi. Nema mi sna, pa to ti je, od teških misli.

Te ustanem, šetam po kući, gledam onu decu, greota da bez oca ostanu, majki ionako ima dovoljno, a ja, ipak, jedan.

I molim tako Boga, da me ostavi, da ne manjkam, a onda mi padne na pamet, spasonosna misao.

Mislim – božsačuvaj, pu-pu-pu ko me uroči kur mu oči – ako se nešto ipak zajebem, u nevreme ovo, da mi bar jedno od onih mnogobrojnih spaljivanja, organizuju u osam uveče.

Uz aplauz.

I, šta da vam pričam. Kako sam to pomislio, bi mi lakše.

I zaspali smo, odmah, i ja, i Bujke, Olja, deca, žene, i čitav ovaj beli, beli grad.

Ajd uzdravlje. Ne zajebavajte se. Sa životom.