NOVINARSKI TERMIDOR Nova kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

Postoji ozbiljna veza između nastupa zajapurenog novinara N1 i njegove poruke premijerki (usred emisije) i jednog tvita (ukazali mi na njega dobri ljudi) koji je Jugoslav Ćosić koji dan ranije objavio. U tom tvitu Jugoslav za svoju koleginicu Jelenu Zorić kaže da je 'nepotkupljiva kao Robespjer' i jasno pokazuje kako, neuk, doživljava novinarstvo. Kao revoluciju. Kao Termidor, teror i giljotinu.

Nesrećnik koji je osetio potrebu da, kako je sam rekao, 'zloupotrebi emisiju' i pošalje ličnu poruku Ani Brnabić, samo je logični nastavak ove nakaradne novinarsko-revolucionarne ideologije, po kojoj profesija služi kontroli (kroz medijski progon), i prestaje da se bavi pukim informisanjem, nego i sama postaje policajac, tužilac, sudija i vlast - njena četvrta grana, Robespjerov Konvent u kojem se, gorljivim obraćanjima, osuđuju svi koji se usude da prigovore novinarskoj revoluciji i njenim ciljevima.

Jedno od Robespjerovih dostignuća bila su i suđenja na kojima nisu bili potrebni svedoci, nego samo istomišljenici koji ponavljaju optužbu (Bodrožić i profesorka novinarstva Snježana Milivojević sjajno su igrali tu ulogu u pomenutoj emisiji, došlo mi je i da se učlanim u NUNS i upišem novinarstvo, odjednom, ne bih li ludu glavu spasao, na vreme).

Posle toga, takvih suđenja, sledila je ona prava giljotina, koja se od današnje, medijske, razlikuje samo po tome što je činila da glava odmah padne. Danas giljotiniranje traje mnogo duže i mučnije je. Ono što je tu važno jeste da mučenje nastaje iz ubeđenja, koje je postalo važnije od samog novinarskog zanata, ubeđenja da su univerzalne vrednosti - sloboda govora, sloboda medija - dovoljno opravdanje za sve što radiš, koliko god to gadno bilo.

Kao i Robespjer, ovi medijski revolucionari ubeđeni su da njihov teror ima vrlinu i da je sama vrlina, bez terora, bespomoćna. Zato je i obogaćuju, terorom, svakodnevno. I kao u svakoj revoluciji, znanje je i u ovoj novinarskoj, postalo beznačajno. Važnije od njega su parole, koje novinari-revolucionari ponavljaju poput malenih pačića, uživajući u njihovoj gromoglasnosti, koliko i u svom glasu, dok ih uzvikuju.

Tako je i ovaj mali Ćosićev Sen Žist, obraćajući se Ani Brnabić, mirno zaboravio činjenice. Najpre onu prvu - da N1 jeste objavio, koji dan ranije, lažnu vest. Nešto što nije tačno, nešto što je izmišljeno i samim tim skroz pogrešno. Nije mu to bilo važno, jer mu profesija, u koju se inače kune, ponavljajući 'ja sam novinar', 'ja sam novinar', takođe nije važna, važniji su njegov stav, njegovo mišljenje i njegova medijsko-revolucionarna svest. Zbog te svesti, koja profesiju pretvara u ideologiju, zaboravio je i da mu nije posao da nas (mase), ubeđuje kao u Konventu, nego da nas obavesti.

Pod jedan, da punktovi za vakcinisanje nisu nikakve samoposluge u koje ideš kad hoćeš i tamo kupiš nekoliko vakcina, od "fajzera" do kineske, nego strogo organizovana mesta na koja se ne ide tek tako, odokativno i kad ti padne na pamet. Upravo suprotno, da se tamo ide samo po pozivu, u precizno zakazanom terminu, tako da je apsolutna idiotarija reći, a uzbuđeni Sen Žist je baš to rekao, da 'punktovi za vakcinaciju ne rade' i da niko 'nije obavestio građane da ne rade'. Ma nemoj. Došao reporter na Belekspo da sipa benzin, kupi žvake, kiselu, kad ono - ne radi. I građani o tome neobavešteni. Osim, naravno, svih onih koji dobijaju i SMS i mejl o tome gde i kada da dođu na vakcinaciju. Kakvo obaveštenje im, osim toga, treba? Obaveštenje N1 da ne rade punktovi na koje ih niko nije ni zvao??!!

Naravno, u revolucionarnu svest logika odavno ne može da uđe, umesto nje tu su smeštene parole i kvaziideali, neznanje i tupa ubeđenost u svet u kojem novinari mogu sve, a naročito da te osude kada kažeš da su slagali. A jesu slagali i nikako da se pozabave tom činjenicom. Nikako da se pozabave sopstvenom odgovornošću, zanatom, pravilima, standardima, profesijom, jer su uvereni da je dovoljno da na Tviteru obznane kako su slobodni i nezavisni, pa da ništa od toga za njih ne važi.
Oni su sumanuto naučeni da su veći od novinarstva, baš kao što su jakobinci bili učeni da su veći od revolucije, slobode, bratstva i jednakosti. Iz toga ide i sve ostalo, a pogotovo smrt profesije koja više nije u stanju da razdvoji vest od same sebe. Ništa čudno od Robespjerovih sledbenika. On je tvrdio da 'Luj mora da umre da bi zemlja živela'. I njima je, zato, sasvim normalno da vesti umru da bi slobodno novinarstvo živelo. Pitanje je samo u čemu će da živi. U Termidoru? Teško.