Ljubi vas Uncle Fester! Nova kolumna Ivana Radovanovića!

Koliko čujem, dosta se iznervirao Georgiev, srce moje. Te nastavio na tviteru da mi objavljuje fotke, pa me pominje po kradenim slikama, mercedesu i “životu u kafanama na račun Srbije”, šta god to da znači, svakako ću probati da razgonetnem, gde drugde, pošto tvitera nemam, nego u Informeru

 

Najpre, da raščistimo sa slikama.

Imam ih malo. Roditelji me nisu slikali pre nego što sam napunio šest meseci, a kada sam ih pitao zašto, kratko su mi saopštili da sam bio toliko ugly beba, da prosto nisu imali srca da bilo kakav dokaz o tome ostave.

Eh, pitao sam ih, toliko ružan, ne svirajte, leba vam.

Onda je tata odgovorio:

Uf, mnogo ružan.

A mama je rekla:

Jaoj, jako, jako ružan, te sam prestao i da se interesujem za temu, i da se preterano slikam.

Opet, postoje, tu i tamo, moje slike, ono što je zabeleženo, ali bukvalno, kroz vekove (prošli i ovaj), te, kada se potrudim, verujte mi, mogu da pronađem i neku na kojoj nisam tako strašan (imam jednu, slikali me s leđa, u trećem osnovne, skroz pristojno to izgleda).

Dakle, ima ih, istraživao sam pomno, dočim ni jedan tekst lepog Georgieva, a da tekst nije glup, ne postoji. I to sam istraživao, pomno, i molio i druge da istraže, i rezultat je uvek bio - nula, ništica, zero.

Dalje, kada je reč o ukradenim slikama, odmah ću da priznam. Krao sam. Još 1974. kada smo tapkali sličice Svetskog prvenstva u fudbalu. Maznuo sam sve što je Mićko maznuo od mene, pošto je tapkao savršeno.

Posle sam maznuo i jedan poster Suzi Quatro. I slike iz ćaletove kolekcije časopisa “Čik”. I žvake iz samiške. Nekoliko bicikala, ali tu sam nastradao, pošto ih je Mitra stavio u svoj podrum, somina zaboravila da mu je ćale policajac.

Prebio nas k’o mačke, odustali smo od pljačkaške karijere, istog momenta, te otada ne kradem, ali, nikada se ne zna. Ima jedan moj drug Paju Jovanovića, stalno ga ubeđujem da je tapkamo, ali ja da dovedem Mićka, da me zastupa. I još nije pristao, đubre pokvareno.

Kada je reč o mercedesu, jedini odgovor koji imam je: brm, brm.

 E, sada, deo o životu u kafanama, “na račun Srbije”.

Stvarno?

 Srbija ima otvoren račun? U kafanama?

Pa divno. Ali netačno.

Probao sam, i koliko jutros, kada mi je Dimitrije doneo račun, ladno sam mu rekao: A, ne, stavi to na Srbiju.

Na koga, pita me Dimitrije, i još doda nešto što nije za novine, a ja ga onda uputim, objasnim mu, te je na kraju sve stavio na Georgieva, naplatiće mu, ako se ikada pojavi.

A pojaviće se, pretpostavljam, kada novinarstvo postane četvrta grana vlasti, za šta se, onako lep, svesrdno zalaže.

Pošto ta vlast, ima da bude prava vlast, a ne ova zajebancija u kojoj svako može da priča šta hoće.

I kod nje, koja će jedina imati pravo da komentariše, pljuje, laže, ocenjuje sve i svašta, udara etikete, sudi… kada se neko bude usudio da nešto zucne o njoj, e tom ima odmah slika da bude objavljena.

I toj vlasti Dimitrije ništa neće da naplati, znam ga.

I Mićko će da završi u tamnici, pošto će samo vlast smeti da tapka (zli glasovi će onda Georgieva zvati - tapkaroš), a ne tamo neki slobodni umetnici.

I jedino ću ja da ostanem problem, i Informer.

Zato što me zabole i za takvu vlast, i za slike i sličice.

Šta više, obožavam kada me okače, poput nekog zloduha, samo mi pokažu koliko sam ih lecnuo.

Zato, dragi moji hejteri, nastavljamo, udarnički. Svako ono što ume. Ja tekstove o vašim glupim tekstovima, a vi slike.

Ljubi vas Uncle Fester.

I slobodno se plašite kada me vidite.

Zato što ću i dalje da se zabavljam na vaš račun. Ja. Neki čovek.