TEKST KOJI MORATE PROČITATI! LJILJANA SMAJLOVIĆ O AFERI "SILOVATELJ" - DOBRI STARI INTERVJU!

Novinarka Ljiljana Smajlović objasnila je u svojoj kolumni za "Nedeljnik" sve o aferi "Silovatelj" i protestima onih kojima je taj intervju bio "trn u oku". Kolumnu prenosimo u celosti:

Šta god mislili o Draganu J. Vučićeviću i Informeru ne dajte da vas ubede da postoje ljudi toliko zli da sa njima ne sme da se razgovara, odnosno da štampa ne sme da ih štampa.

Ili, bolje rečeno, ne dajte da vas iko ubedi da postoje takva "čudovišta" da novinarima mora biti zabranjeno da ih intervjuišu.

Može urednik da zabrani novinaru da obavi neki intervju, može i da odbije da objavi već obavljeni razgovor. Ali ne dajte da vas ubede da negde u svetu novinarstva postoji pravilo po kom novinari ne smeju da intervjuišu silovatelje. Ili masovne ubice, ratne zločince, diktatore i teroriste.

Takvo pravilo, ni nepisano, ne postoji. Ova profesija postoji da bi postavljala pitanja i tražila odgovore, a ne da bi cenzurisala "monstrume".

Ta profesija ima svoje standarde na koje se vlasnici tabloida mnogo ne osvrću. Ali nigde među standardima ne postoji spisak ljudi sa kojima se ne sme razgovarati. Zato ne dajte da se sa prljavom vodom iz ovog poslednjeg tabloidnog skandala izbaci i dobri stari intervju. Razgovor nije samo važna i cenjena novinarska forma zbog koje se listovi kupuju već je osnovna alatka profesije. Zar to nije već na prvi pogled jasna stvar? Kako to da se ipak stalno vraćamo za sto? Tako smo pre dve decenije u Srbiji žustro raspravljali zašto je izvesni "bagerista Džo" navodni bivši pripadnik rasformiranih "Crvenih beretki" iz kojih je regrutovan i ubica Zorana Đinđića intervjuisan u tabloidu (kom više ni naziva ne mogu da se setim).

Elitna štampa se zgrožavala a kultna novinarka je objašnjavala, ma šta "bagerista Džo", ona ne samo što sa njim ne bi htela da razgovara, odmah bi zvala policiju da ga hapsi, a da joj u studio bane lično tadašnji begunac od pravde "pukovnik Ulemek" ni njega ništa ne bi htela da pita, odmah bi dojavila policiji da je lociran. Pravi "krindž" je usledio kada se čuvena dramska spisateljica u tom kontekstu razljutila i što novine prenose mučne fotose Iračana zlostavljanih u zatvoru Abu Graib. Time se, podučila nas je, em krši pravo na privatnost žrtava em remeti miran san osetljive publike.

I tada je Srbija bila podeljena na dva dela samo se manje videlo jer je jedino petooktobarska imala monopol nad sredstvima informisanja. Pre 20 godina novinarima ovde nije uskraćivan status novinara ma koliko da se nismo slagali. Mi koji nismo bili gadljivi na kontroverzne sagovornike tvrdili smo da je bolje da se svi dogovorimo da naš esnaf, niti cinkari izvore, niti prijavljuje policiji. Novinar ne završava posao time što sve prepušta nadležnim organima. On predstavlja oči i uši javnosti, pa i kada je njemu sve lično jasno mora da zna da ne prikuplja informacije samo za sebe već i za one kojima nije sve jasno.

Foto: Printscreen

Ali sada u našoj profesiji razgovaraju samo istomišljenici. A ako Informer nije medij i ako u njemu nema novinara zašto se uopšte poteže kodeks novinara? I čemu izmišljotine kako "ne postoji nijedan svetski medij koji je objavio intervju sa siledžijama"? Mnogi rutinski objavljuju iskaze krminalaca. I to je tako pa makar to tvrdio i vlasnik Informera. Zabranili biste čitavu jednu novinarsku formu samo da biste zabranili Informer, stvarno? Stvari se danas lako šire po regionu. Beogradske aktivistkinje protestvovale su pred redakcijom Informera sa istom parolom sa kojom su, tu skoro, aktivistkinje u Prištini izražavale gnev što su petorica muškaraca u gradskom parku u Prištini navodno satima u po bela dana seksualno zlostavljala jedanaestogodišnju devojčicu. Beograđanke su htele da budu solidarne, a solidarna parola je glasila: "Ako se plašiš mraka, zapalićemo grad". Nadam se da je to samo prazna priča, ali šutiranje urednika na Terazijama nije bezazleno. Kada smo prošli put posuđivali ideje i maskote izvana "Ne davimo Beograd" nosio je onu bezezalenu žutu patku koja je kao antikorupcijski simbol prethodno poslužio opoziciji u Brazilu.

Onda se holandski umetnik bunio što su Brazilci plagirali njegov izložbeni eksponat koji on nije želeo da vidi kao sredstvo "političke propagande" jer je hteo da njegova umetnost bude nepolitičke prirode. Sad samo čekam da neko tu besmislenu zabranu intervjuisanja osuđivanih lica počne da predaje na studijama novinarstva. Svojevremeno sam u Politici objavila intervju sa predsednikom Srbije koji se nije dopao mnogim njegovim biračima. Nije dugo trebalo da se u provladinim novinama oglasi stručnjakinja specijalizantkinja za novinarske žanrove koja je našla da ne sme novinar da "isleđuje predsednika" Srbije (Borisa Tadića) i da se sa njim "raspravlja" na neprimeren "omalovažavajući način" jer to "liči na stenogram ispitivanja okrivljenog u policiji" te da nijedno ozbiljno glasilo ne bi sebi dozvolilo "takav tretman predsednika države" jer u takvom intervjuu "nema mesta svađalačkom tonu".

Čudnih li vremena. Čudnih li običaja.