PROKLETSTVO VELIKIH IŠČEKIVANJA! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića

Prema nekim antropolozima, za prve vladare, u primitivnim društvima, birani su isključivo stranci.

Razlog: kada obave određeni zadatak, završe važan posao, bili su ubijani, bez ikakvog kajanja, pošto ne pripadaju plemenu.

Prema nekim psihoanalitičarima, upravo u ovoj tezi treba tražiti zametke ambivalencije koja postoji u odnosu podanika (kasnije građana), prema vladarima (vladama).

Sva ljubav, obožavanje, koje idu i do mita i deifikacije, a pokazuju je oni kojima se upravlja prema upravljačima, od pamtiveka počiva na očekivanjima.

Shodno tome, ako obožavani nešto ne ispuni, na scenu stupa mržnja (koja je, prikrivena, tu od početka), i bes kojim se ispostavlja, često i krvavi, račun.

Suša, loš rod, slab ulov, stavljani su, u primitivnim društvima, na teret vladara. I koliko god da je pre toga bio svet, tabuiziran, nedodirljiv, toliko je, posle neuspeha, postajao prljav, proklet i nepoželjan.

U krajnoj liniji, moglo bi se reći da je svako biranje vladara, oduvek, bilo uzrokovano svojevrsnom podlošću, mržnjom, čiji su koreni u ljudskoj potrebi da se izbegne lična odgovornost.

I ako je za izbegavanje sopstvene krivice potrebno da se nekome preda moć, da se taj uzdiže i obožava, ljudi će dosta lako da se odluče za taj korak.

I što je, naizgled, moćniji, to se od njega više traži.

Naravno, bilo je vladara u istoriji koji su svoju moć krvavo naplatili, koji su, pre nego što je bilo ko stigao da im isporuči račun, uspeli da surovo potčine podanike i istrebe neprijatelje, da stvore pravi pakao na zemlji, ali to neopovrgava tezu o samim korenima delegiranja svake vlasti.

Ona se, i danas, predaje onima koji treba nešto da nam daju zauzvrat. I gubi se kada se to, nešto, ne dobije. Sve između, sve scene zaklinjanja, obožavanja, straha, podilaženja - samo su puka predstava kojim se kriju prave namere.

Nisu bezveze psihoanalitičari zaključili da se u preteranoj nežnosti krije mržnja. “O kako si divan, kako te volimo”, uvek počiva na jednom prostom: Daj nam, ili ćemo da ti otkinemo glavu. I to ćemo da uradimo vrlo rado. Ti si onaj kome smo delegirali sopstvenu odgovornost. Ti si krivac, umesto nas.

Poseban problem je to što su očekivanja često virtuelna, iracionalna, zasnovana na mitu, pričama, zabludama ukorenjenim toliko duboko da postaju fakat.

Naša priča o Kosovu je najbolji primer. Na njemu je Srba izuzetno malo, oko 1,5 odsto; u poslednjih šest stotina godina ono je Srbiji pripadalo nekih osamdesetak; nikakvu vlast na Kosovu nemamo više od dvadeset godina; većina Srba ne bi ni pod kojim uslovima tamo živelo.

A opet, ono je naše. I ne damo ga. I svako ko misli drukčije je izdajnik. Pogotovo onaj ko upravlja zemljom, kome smo tu moć dali.

I tu se vraćamo na početak priče. Aleksandar Vučić je dobio najviše glasova, gotovo neverovatnih šesdeset odsto, kao po kazni, prokletstvu.

I sve dobro što je uradio - a samo idiot može da kaže da rezultati koje beleži, od zapošljavanja, preko infrastrukture, povećanih plata, fabrika, bolnica… nisu ne dobri, nego odlični - danas visi na jednoj iracionalnoj temi, važnijoj od svega ostalog.

Od njega se traži nemoguće. Kvadratura kruga, perpetum mobile. Da sačuva, ne da, nešto što odavno nemamo.

Da ispuni deluzije onih koji su ubeđeni da zemlja od 6,5 miliona stanovnika treba da bude imperija na mnogo većem prostoru od onog na kojem je danas, a koji je, pri tom, tužno prazan.

Istovremeno, sve ono što je uradio - veći standard, poslovi, putevi - mora da nastavi, jer će i za svaki eventualni pad procenata, uzrokovan insistiranjem na ostvarenju deluzija, opet on biti kriv.

I zaista, kao da smo ga mrzeli kada smo ga izabrali.

I kao da sada on treba da plati za sve naše promašaje, frustracije, lude snove, vreme koje smo gubili, sve loše politike onih kojima smo, pre njega, uvaljivali vruć krompir sopstvenog straha od odgovornosti, i sopstvenog izbegavanja svake krivice.

U toj poziciji je on. I toj poziciji smo i mi, jer ne shvatamo, nikada nismo, koliko su porazi, koje želimo da izbegnemo prebacivanjem odgovornosti, na kraju zajednički. Nije samo Milošević stradao u Hagu, nije samo Đinđić ubijen. Svi smo, samo što to nismo smeli da priznamo.

Zato je važno da ova država, nacija, građani, ljudi (ako nismo samo primitivno pleme), dobro razmisle šta stvarno hoće od onog kojeg su tako oduševljeno birali.

Treba li da ih vodi da ratuju i ginu, ili da im omogući dobar život? Ili žele i jedno i drugo? I kako, bilo ko, to da im omogući, takvu idiotariju?

Drugim rečima, šta, koji k…, žele od njega? A šta od sebe?

I da budu svesni da to što žele, može i da im se ostvari. A to je, često, najgora opcija.