KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Svesrpski sabor i zašto SAD podržavaju muslimane u BiH

Autorski tekst Dragutina Matanovića koji morate da pročitate.

U studiji „Umešanost Nemačke i SAD na Balkanu“, autor T. W. Carr argumentovano piše kako su Nemačka i SAD zajedno isprovocirale građanski rat u Bosni i Hercegovini. Uz pritisak ovih država, većina EU država priznale su BiH tokom februara i marta 1992, iako se zemlja tada nalazila u trostranom građanskom ratu. Politika SAD u BiH je ohrabrivala separatizam Hrvata i muslimana i njihovo odvajanje od Jugoslavije, a istovremeno branila da i srpski narod, koji je predstavljao trećinu populacije u BiH ili oko 1,4 miliona ljudi, krene istim putem i ostane u zajednici sa svojom maticom Srbijom.

Pred kraj rata, u julu 1995, dogodila se Srebrenica. Zločini u Srebrenici su, u dugoročnom projektu režisera iz Vašingtona, zabili klin mržnje između Srba i Bošnjaka u BiH, ali i, kao što je pokušano i 1914. i 1941, između naroda ''s ove i s one strane Drine''.

Zašto su SAD podržavale i podržavaju muslimane na prostorima Zapadnog Balkana, a protiv interesa Srbije i srpskog naroda? Bosna i Hercegovina oduvek je bila poprište geopolitičkih pretenzija Zapada. Scenario za intervenciju u BiH bio je napisan već 1993. kada je Lorens Iglberger, državni sekretar u administraciji George H. W. Busha 1992, izjavio: „Neuspeh Zapada da zaustavi teške zločine u Bosni, u kojima su Muslimani najčešće žrtve, zakomplikovao je američke napore da zadrži podršku zemalja sa muslimanskom većinom za vazdušne napade protiv Iraka“. Iglberger je dodao da je „turski ministar spoljnih poslova Hikmet Džetin prigovorio da postaje sve teže zadržati podršku u turskom parlamentu za napade na Irak, pošto ne postoje snažnije akcije koje se preduzimaju u Bosni“.

Očigledno su SAD u to vreme definisale Bliski Istok i Irak kao svoj glavni geopolitički teatar. U nastojanju da se tamo obezbedi podrška važnih muslimanskih država, promovisali su BiH kao sekundarni geopolitički teatar, podržavajući tamo muslimane. Vođeni ovom politikom sekundarnog političkog teatra, Amerikanci i zapadni saveznici doneli su odlukuvda u avgustu 1995. vazdušnom kampanjom protiv srpskih vojnih snaga u BiH okončaju rat.

Dejtonsko-pariskim mirovnim sporazumom potpisanim decembra 1995. završen je skoro četvorogodišnji rat u BiH i precizirano ustavno i pravno uređenje BiH, sa dva ravnopravna entiteta. Tako je međunarodno priznat entitet Republika Srpska, a njen opstanak je od ključne važnosti za Srbiju i srpski narod zapadno od Drine.

Devedestih godina je Irak bio centar geopolitičkih interesa SAD na Bliskom istoku, a danas je to Gaza, sa desetinama hiljada nastradalih Palestinaca, što je navelo ugledni „Foreign Affairs” da napiše da “SAD gube arapski svet”. Zato SAD ponovo maksimalno i bezuslovno podržavaju Bošnjake u BiH. Uspesi ruske vojske na ukrajinskom ratištu, suprotni interesima kolektivnog Zapada, samo su ojačali ovu američku poziciju.

Zahvaljujući predsedniku Vučiću u Beogradu je održan Svesrpski sabor i usvojena Deklaracija od istorijskog značaja. Nema ničega spornog u Deklaraciji, nema ugrožavanja ni pretnji bilo kom narodu u susedstvu. Svesrpski sabor je posvećen očuvanju srpskog nacionalnog i duhovnog identiteta, negovanju naše kulture i tradicije, povezivanju svih Srba u regionu. Ali, jedinstvo Srba je opasno za protivnike naše zemlje, navikle na slabu, razjedinjenu i rasrbljenu Srbiju. Zato je američka ambasada u Sarajevu označila Svesrpski sabor kao „napad na Dejtonski sporazum i institucije BiH“. Vučić im je odgovorio da je „problem što oni nisu navikli da postoje nezavisne i suverene zemlje“, pitajući ih gde u Dejtonskom sporazumu piše da imovina pripada centralnim vlastima, a ne entitetima BiH. Ambasada SAD je izbegla direktan odgovor na pitanje, navodeći da je to u svom „govoru“ objasnio pomoćnik državnog sekretara Džejms Obrajen.

Postaje očigledno da, optužujući Srbiju i Srbe za ugrožavanje Dejtonskog sporazuma, SAD i Zapad aktivno počinju da rade na njegovom ukidanju. To je potvrdio Zukan Helez, ministar odbrane BiH, najavljujući da će bošnjačke vlasti zatražiti ukidanje Republike Srpske i brisanje njenog imena zauvek, a da će Srbi, ako ne prihvate ovaj plan, „izvući deblji kraj“ i proći kao Srbi koji su proterani u operaciji „Oluja“.

Teška vremena su pred Srbijom i Srbima i deluje kao uzaludna inicijativa Vučića koji kaže da „će se smiriti stanje na celom Balkanu onog sekunda kada mi budemo uzeli stvari u svoje ruke i sami budemo rešavali svoje probleme“. Zapad to neće dozvoliti. Za SAD i Zapad, BiH je njihova kolonija, kao u vreme Benjamina Kalaja.

Svesrpski sabor i Deklaracija su temelj za napredak srpskog naroda u miru i stabilnosti. Srbija će jačati demografski i ekonomski u miru i stabilnosti. Srpski narod će se sve više povezivati u miru i stabilnosti. Proces povezivanja i jedinstva srpskog naroda, pa čak u budućnosti i njegovog ujedinjenja, nije proces koji je brz i koji će biti bez prepreka i izuzetnih iskušenja.

Zato Vučić kaže: „Moramo znati šta nam je cilj i da sve radimo na mudar i pametan način, onako kako je o tome mislio Miloš“.