KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆ: „Vojvođanska platforma“ - komunistički projekat iz 1928.

U Drezdenu na skupu jugoslovenskih komunista od 03. do 15. novembra 1928, u zvaničnom dokumentu nacrtane su „granice“ budućih država i usvojena je politička platforma o borbi protiv velikosrpske hegemonije.

Taj 4. Kongres KPJ ohrabrio je svako antisrpsko delovanje u budućnosti i stvorio zametke budućih naroda i država koji će nastati iz nacionalnog i teritorijalnog bića srpskog naroda.

Jugoslovenski komunisti tada konstatuju da su stvaranjem Kraljevine SHS pod vlast velikosrpske buržoazije stavljeni Hrvati, Slovenci, Crnogorci, Makedonci, ali i značajne albanske, mađarske i bugarske teritorije. Dokumenti KPJ proglašavaju srpsku buržoaziju i vojsku Kraljevine za svog glavnog neprijatelja, zaključujući da se država mora razbiti izazivanjem oružanih pobuna i time započeti proces otcepljenja etničkih zajednica.

U najvažnijem dokumentu Kongresa, nazvanim „Rezolucija o privrednom i političkom položaju“, napisano je da će se KPJ boriti za formiranje nezavisne Hrvatske, Slovenije, Crne Gore i Makedonije, dok će se mađarskoj manjini u Vojvodini dati pravo na otcepljenje. Takođe, naglašava se da je posle Prvog svetskog rata jedna trećina albanskog stanovništva pala u lance velikosrpske buržoacije i da je rešenje „albanskog nacionalnog pitanja“ moguće samo kroz ustanak.

Usledio je „velebitski ustanak“ kad su u noći između 6. i 7. septembra 1932. ustaše otvorile vatru na policijsku stanicu u selu Bušane blizu Gospića, da bi posle pola sata akcije pobegli. KPJ je u svom partijskom listu „Proleter“ podržala ovaj „ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka“. U novembru 1932, sekretar CK KPJ Milan Gorkić kritikovao je komunističke vođe iz Dalmacije što se nisu u ovoj oružanoj pobuni pridružili ustašama.

Jugoslovenski komunisti u Drezdenu pozvali su sve nacionalno-revolucionarne pokrete u Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Kosovu i Makedoniji na borbu protiv „srpskih okupatora, srpskih žandarma i činovnika“. Ovo je bio poziv na obezglavljivanje i uništenje srpskog naroda. Ovo je bio komunistički zavet koji je utabao puteve NDH i Jasenovca 1941, ali i masovnog streljanja hiljada predstavnika srpske elite u Srbiji i Crnoj Gori 1945, bez ikakvog suđenja.

U mnogim intervjuima u poznim godinama nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Borisav Jović je kao ključnu tezu istakao da su „sve odluke KPJ o rasturanju Jugoslavije donete pre postojanja KP Srbije, kao i da je glavni zadatak Josipa Broza Tita bio da se domogne vlasti kako bi izvršio odluke 4. kongresa KPJ u Drezdenu 1928. o rasturanju Jugoslavije i obespravljivanju Srba“.

Posle 1945, odluke Drezdenskog Kongresa su sprovedene pod čvrstom rukom Josipa Broza i određene su granice buduće federacije, na principima najgrubljeg gaženja svih srpskih nacionalnih interesa. Izdeljen je srpski teritorijalni prostor, uz stvaranje veštačkih nacija od delova srpske nacije.

Najstradalniji i najslobodarskiji narod 20. veka, srpski narod, politički je izigran i marginalizovan pod komunističkom vlašću. Pobednička Srbija je posle Drugog svetskog rata dobila dve autonomne pokrajine i zabranu povratka Srba na svoja kosovska ognjišta. Na delu je bilo i snažno rasrbljavanje Crne Gore, čiji je vrhunac bio rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu. Rasrbljena je i Makedonija, dok o diskriminaciji Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini najbolje govori plansko ekonomsko zapostavljanje sredina u kojima su oni živeli.

Svi postavljeni zadaci iz 1928. su rešeni. Osim izdvajanja Vojvodine. Zato ustaša Dinko Gruhorić usred Novog Sada preti: „Vučić neće trajati večito, a vojvođansko pitanje će se pre ili kasnije vratiti u središte javne pažnje. Autonomija više nije dovoljna. Pojava vojvođanskih separatista mora biti sasvim normalna stvar. Politički ideal nezavisne države Vojvodine je legitiman“.

Predsednik Vučić je prozreo pokušaje da se rasparča Srbija: „Već 11. januara očekujemo predstavljanje tzv. Vojvođanske platforme u kojoj će učestvovati i deo studenata predvođeni Milom Pajić i pod palicom Dinka Gruhonjića i ona bi trebalo da oduzme Srbiji onu vrstu vlasti koju ima na svojoj teritoriji, ne računajući KiM, i u jednom drugom njenom delu, i da se vrati u prošlost u vreme pred jogurt revoluciju“. Predsednik precizno zaključuje da se tome moramo suprostaviti „odlaskom u narod i govoreći ljudima šta je to što hoće da urade i naprave od naše zemlje“.

U poslednjih 12 godina Vučić je napravio neverovatno značajne ekonomske i političke rezultate. Probudio je srpsko nacionalno biće i snažno učvrstio srpsku nacionalnu svest. Obeležavajući pobede i tragedije Srba, omogućio je da se jasno sagledaju višedecenijski planovi svih naših spoljnih i unutarašnjih neprijatelja čiji je cilj da se Srbija baci na kolena. Da se od Srbije napravi beogradski pašaluk.

Zato ova svakodnevna besomučna kanonada napada na srpskog predsednika iz regionalnih antisrpskih centara moći i od strane antisrpske opozicije, antisrpske kvazi- elite i Šolakovih medija. Vučić hrabro i mudro brani Srbiju i srpski narod. Vučić je ključna i nesavladiva prepreka rušenju naše države.

P.S. Aleksandar Vučić: „Srbiju nikome nećemo dati, sačuvaćemo je i odbraniti“.