Kolumna Dragutina Matanovića: Monstruozni Hrvati dva puta ubili srpske pravoslavne Prebilovce

6. avgusta u crkvi Hristovog Vaskrsenja u Prebilovcima služena je liturgija u znak sećanja na jedan od najstrašnijih zločina hrvatskih ustaša nad Srbima u Drugom svetskom ratu.

Selo Prebilovci udaljeno je od Mostara 35 kilometara i od Čapljine pet. To je mesto susreta naroda i vera i ako postoji neka verzija ovozemaljskog pakla Prebilovci su prošli kroz njega. Kroz pogrome u prvim mesecima postojanja NDH nestajala su čitava srpska sela i na najbrutalniji način su uništavani tragovi prisustva Srba u tim područjima. Hrvatske ustaše su opkolile Prebilovce o Svetom Iliji 1941, kada je oko 170 muškaraca uspelo da probije obruč i preživi pokolj, dok su ostali, posle zverskog mučenja i silovanja, ubijani na kućnim pragovima, po ataru sela, na zelenoj reci Bregavi.

Najviše njih je bačeno u jame, mnogi i živi. Tih toplih avgustovskih dana zatirane su čitave porodice. Odojčad, deca, mladići i devojke, odrasli ljudi, starice i starci klani su noževima, ubijani toljagama. Za svega nekoliko dana uništeno je više od 80 odsto predratnog stanovništva Prebilovaca. Ništa bolje nisu prošli ni pravoslavni žitelji susednih sela – Klepaca, Loznice, Tasovčića, Lokava, Opličića... I svuda su utuljena pravoslavna kandila.

Zdrav razum čoveka bilo koje vere ne može uopšte da pojmi razmere zločina Hrvata u Prebilovcima. Ubijanje nevinih ljudi samo zato što su Srbi i pravoslavci. Selo Šurlamci, u čiju je jamu Golubinka bačeno više stotina Srba, vidi se sa prebilovačkih brda. Spram sela živih stoji čitavo selo mrtvih – tako su blizu, i tako daleko. Jame pune kostiju brozovi komunisti su zalili betonom 1961, sa željom da se na neki volšeban način zabetoniraju duhovi prošlosti i zabrane sva sećanja.

Pola veka otkako su prebilovačke žrtve bačeni kao otpad u jame, 1991, Golubinka je otvorena i retki seljani koji su preživeli pokolj odgovarali su u sadašnjem vremenu na pitanje koga imaju u jami: imam majku, imam sestru, snaje, snajinu đecu, stričeve. Prebilovčanin Bulut, kome su u jamu bačeni žena, dve kćeri i četiri sina, krišom je dolazio na jamu, da bi u kameru Zdravka Šotre, koji je snimio film o stradanju hercegovačkih Srba, rekao kako mu se “vazda pričinjavalo” da čuje reči: „Tata, vadi nas, ne možemo više biti ovde. Vadi nas iz jame“. Kako su džakovi kostiju izvađenih sa dna jame išle od ruke do ruku Prebilovčana, nekome se od prisutnih kroz suze otelo: “Evo rođače primi, evo đeca naša. Đeca naša”.

Naši pravoslavni preci vozdigli su se u večnost kao sveti mučenici. Otišli su sa jedinom nadom i verom da ih njihovi potomci nikada ne zaborave. I da za vjek vjekova ne ugasne sećanje na strašan genocid Hrvata uz svesrdnu podršku hrvatske rimokatoličke crkve.

Sudbina Srba pravoslavaca se ponovila i 1992. kada je, pod udarom hrvatskih jedinica u operaciji Čagalj, srpski narod proteran iz doline Neretve. Puste prebilovačke kuće izložene su pljački i paljevini, da se Srbi nikada ne vrate. Započeti hram je raznesen eksplozivom, kosti mučenika najvećim delom uništene, uz orgijanje na seoskom groblju gde su hrvatski vojnici pucali u spomenike podignute žrtvama dželata.

Činilo se da će dva puta ubijeni Prebilovci biti zaboravljeni i nenastanjeni. Međutim, neke srpske porodice su se osmelile i vratile u selo i uprkos svim teškoćama nastavili život na svojoj svetoj prebilovačkoj zemlji. Posle povratka Srba u selo, posmrtni ostaci više od 4000 Srba iz Hercegovine, samo iz Prebilovaca njih 830, ponovo su sakupljene i prenete u kriptu novoizgrađenog Hrama Hristovog Vaskrsenja koji je osveštan 2015, iste godine kada je SPC kanonizovala ove žrtve.

Prisustvovao sam 75 godišnjici pokolja i prvoj godišnjici obnove velelepnog hrama u Prebilovcima 2016, kada je vladika Grigorije pozdravio okupljene ideološkim frazama koje su jasno oslikavale njegove antisrpske političke stavove. Prema Grigoriju, zločine u Prebilovcima su počinili “zli ljudi“, “neljudi”, „fašisti“, a da nijednom rečju nije pomenuo Hrvate kao izvršioce pokolja. Neupućenom posmatraču se moglo učiniti da su zapravo u Hercegovini fašisti zatirali antifašiste. Nije pomenuo kukavni Grigorije hrvatske ustaše „jer su oni u okolini Čapljine mnogo jači od nas“.

Izbledeće u budućnosti uspomena na mnogobrojne srpske Grigorije. A Prebilovci će zauvek ostati jedno od uporišnih tačaka srpskog identiteta. Mesto gde uprkos hrvatskim zločinima srpski narod uporno opstaje. Gde život trijumfuje nad smrću, gde svetlost pobeđuje tamu i gde Srpstvo simbolično vaskrsava.

P.S. Aleksandar Vučić: „Život i srpski narod, bez obzira kroz šta su prošli, pobedili su i pobeđivaće u budućnosti“.