Kolumna Zorana Đorđevića: Društvo se leči tačnošću

Nije politika da se svi složimo – nego da se zemlja ne raspadne dok se ne složimo.

Ne, ne nedostaje nam informacija, nedostaje nam miran oslonac u kome informacija postaje znanje, a znanje odluka. Živimo u vremenu u kome se istina ne poriče uvek otvoreno, češće se samo zanemaruje. Umesto jedne jasne rečenice dobijemo deset polurečenica, umesto jedne proverene vesti trideset naslova, a umesto razgovora takmičenje u tonu. I onda se desi paradoks: što je sadržaj obimniji, osećaj istine je manji. Kriza poverenja u medije nije samo kriza novinarstva, to je kriza zajedničkog jezika. Ako se ne slažemo oko osnovnih činjenica, teško ćemo se složiti oko pravca. U takvom prostoru građanin postaje umorni sudija: svakog dana presuđuje ko laže, ko prećutkuje, ko prenaglašava, a nema ni vremena ni alata da to proveri. Najgore je to što se umor lako preobrazi u cinizam: "Svi su isti". A kada svi postanu isti, odgovornost nestaje kao mastilo na kiši.

Dezinformacije nisu samo laži, one su i vešto izabrane istine bez konteksta. Danas se ne falsifikuje samo događaj, falsifikuje se smisao: jedna fotografija bez datuma, jedan citat bez početka i kraja, jedan snimak bez onoga što je bilo pre i posle. Takav sadržaj deluje u glavi kao trn – mali, ali uporan. Algoritmi ga rado nose ne zato što su zlonamerni, nego zato što je merljivo "uspešan". Sistem nagrađuje ono što zadržava pažnju, a pažnja se najbrže vezuje za strah, bes i podsmeh. Zato se javni prostor puni presudama bez dokaza, a dokazi bez pažnje ostaju na dnu. Ima tu i naše krivice. Mi smo, često, publika koja traži potvrdu umesto objašnjenja. Lakše nam je da čujemo ono što već mislimo, nego da se suočimo sa mogućnošću da nismo u pravu. To nije sramota pojedinca, nego slabost vremena. Ali slabosti se leče navikom: navikom da se pita, da se čita do kraja, da se čuje druga strana i da se poštuje razlika između mišljenja i činjenice. Čovek koji stalno klikće, a nikad ne proverava, živi u tuđem ritmu i vremenu. A tuđi ritam je uvek brži od našeg dostojanstva.

Poverenje nije propaganda

U Srbiji je ta kriza pojačana starom ranom: decenijama smo se navikavali na "naše" i "njihove" medije. Zbog toga i istina često dolazi u partijskom pakovanju, sa logom, uz muziku, uz naslov koji mora da pobedi pre nego što išta objasni. Poverenje se, međutim, ne gradi navijanjem. Poverenje se gradi merom. A mera je ono što najbrže nestaje kad politika uđe u redakciju, ili kad redakcija uđe u politiku. U takvoj klimi čak i dobra vest zvuči kao reklama, a korektan prigovor kao neprijateljstvo. Akademska zajednica u ovoj priči nije sporedan lik. Univerzitet jeste, ili bi morao da bude, mesto gde se vežba intelektualna čestitost, gde se tvrdi samo ono što se može pokazati, a ne ono što lepo zvuči. Nažalost, i on je ušao u sivilo, te nam je tako ostalo samo "tržište utisaka". A utisak je najjeftinija valuta: danas vredi, sutra se zaboravi. Moramo razumeti da poverenje nije propagandni resurs. Poverenje se ne "osvaja" kampanjom, nego se stiče doslednošću - javnim podacima, otvorenim institucijama, dostupnim registrima, objašnjenim odlukama i dokumentima "na klik". Ne treba nam rat sa medijima, niti rat medija među sobom.

Dogovor o pravilima

Treba nam dogovor o pravilima: o razlikovanju vesti i komentara, o transparentnosti vlasništva i finansiranja, o ispravkama koje su vidljive kao i greške, o zaštiti novinara od pritisaka, ali i o zaštiti građana od manipulacije. Regulatorna tela i sudovi ne smeju biti dekor, već poslednja reč kada se pređe granica. A javni servis mora biti zajedničko ogledalo - mesto gde se svi se prepoznaju, ponekad i neprijatno, ali nikad navijački i uvek sa merom i proverom.
Medijska pismenost treba da postane osnovna higijena, od škole do penzije: kako se čita izvor, kako se prepoznaje montaža, zašto naslov nije dokaz, šta znači "anonimni izvor", kako se razlikuje greška od namere... To nije elitizam, to je samoodbrana društva. I to je najjeftinija reforma. Košta manje od jedne kampanje, a vredi više od hiljadu saopštenja.

Poverenje, na kraju, nije verovanje u nepogrešivost. Poverenje je verovanje da će druga strana, kada pogreši, imati snage da to i prizna. To važi i za novinare, i za urednike, i za institucije, i za nas. Jer i građanin može biti deo problema kada deli ono u šta nije siguran, kada "kazni" medij samo zato što mu je neprijatan, kada se povuče u mali informativni geto u kome je sve unapred odlučeno. Operativni princip, jednostavan kao kućno pravilo: pre nego što podelimo vest, udahnimo jednu tišinu. Postavimo sebi tri pitanja: ko govori, zašto govori i čime to potkrepljuje. Proverimo izvor. Potražimo drugi ugao. Pročitajmo ceo tekst, a ne samo naslov. Ako nas sadržaj odmah "zapali", verovatno je i kreiran da gori. Ako nas natera da mislimo, verovatno je napravljen da traje. I možda je baš tu početak izlaska iz buke: u izboru da budemo građani, a ne publika.

Možda zvuči skromno, ali društvo se najpre leči tačnošću.

Autor: Zoran Đorđević, bivši ministar

BONUS VIDEO

 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.