Čedomir Antić za "Kompas": "Dva oka u glavi"

Crna Gora najveći je srpski poraz u 20. veku jer tamo smo zbog jugoslovenstva i beogradske uskogrudosti izgubili od jedne klike koju ne podržava ni 250.000 birača, piše profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Čedomir Antić za "Kompas".

 Kolumnu Čedomira Antića za "Kompas" prenosimo u celosti:

"Prošao je i ovaj samit EU i balkanskih država. Ovaj, inače redovan politički događaj odigrao se u senci srpsko-crnogorskog sukoba. Neobičnost situacije povećava i činjenica da je srpski narod prvi put od 1944. deo jedne vlasti u Crnoj Gori.

Kada je posle izbora na mesto predsednika Crne Gore Jakov Milatović došao da poseti Beograd, mi nismo doživeli resetovanje odnosa. Nije to bila Kanosa crnogorske države, koja je u krilu srpske države nastala, u njega se demokratskom voljom svog naroda 1918. vratila, a posle svega se prilikom obnove državnosti 2006. u to isto, majčinsko, krilo i opoganila. Naprotiv, Jakov Milatović došao je u državu čiji suverenitet njegova zemlja ne priznaje od 2008. i odlučila je da tako učini među prvih 15% onih koji su priznali nezavisnost Kosova. Došao je u državu čiji narod u Crnoj Gori još uvek nije uživao ravnopavnost, dok je zvanična Podgorica pitanje slobode veroispovesti i državljanstva rešavala tako da ošteti samo Srbe i Srbiju. Došao je posle decenija kampanji protiv Srbije. Stigao je da opravda NATO. U potrebu učlanjenja u ovu alijansu je, kao ministar privrednog resora, ranije ubeđivao sve u Srbiji koje je sreo – od ministara do čistačica. Stigao je u Beograd protiv čije svake investicije u Crnoj Gori je radio, pa su čak njegove kolege uveravale razne strane investitore i diplomate da što pre nešto kupe, jer će 'to u suprotnom učiniti Srbija'! On je predsednik države odakle su došli kriminalci koji su ubili bar 130 građana Srbije.

Čudo je da danas trećina građana Crne Gore uopšte tvrdi da su po nacionalnosti Srbi

Da ne govorimo o aktivnostima crnogorskih poslanika i političara u Srbiji, koje nemaju veze sa pravima malobrojne i prezaštićene crnogorske manjine, već sa rušenjem ustavnog poretka srpske države i uvođenjem okupacionog provizorijuma sličnog guvermanu iz Prvog svetskog rata… Naprotiv, taj iskompleksirani bednik, stigao je samo da pomene kako Srbija treba da izruči Svetozara Marovića – bivšeg predsednika Skupštine Crne Gore i žrtvu međupartijskog obračuna unutar DPS-a.

Šta mogu da napišem o Milatoviću osim da je kompeksaš? Uoči izbora za predsednika države dosetio se, pošto taj mandžurijski kandidat bogate karijere nema, kako je kao gimnazista učestvovao u nekakvom takmičenju gde mu je bilo jako stalo da pobedi beogradske protivnike jer je želeo da dokaže da njegova zemlja ima 'kapacitet za nezavisnost'.  Frustracija, podobna konvertitskoj neiživljenosti savremenog hrvatskog identiteta, prisutna je, dakle, decenijama u porodici Jakova Milatovića i na njoj je on stasao u čoveka kakav je.

Verujem da su za srpsku politiku u budućnosti važna četiri fenomena:

Naš problem sa nacionalnim Crnogorcima je u percepciji. Većina Srba ih smatra sunarodnicima, a oni ne samo da to nisu, već im svaka bliskost smeta da bi razvili identitet koji žele – dakle neku od inačica hrvatskog nacionanog puta.
Mi smo zajedničku državu i naciju izgubili 1946. godine. Proces crnogorizacije i jugoslavizacije svakako je humaniji i šareniji od islamizacije u vreme osmanskog jarma. Posledice su, međutim, iste.  Između nas ne stoje Jasenovac i Jadovno, ali nas Crnogorci nacionalisti mrze toliko da bi voleli da smo ih kroz takav pakao nekada proveli. Podrška i novac za mržnju odavno su opredeljeni.
Nestankom zajedničke države razvejala se samo jedna iluzija. Nismo imali bratsku republiku, niti izlaz na more, niti istinski savez… Setimo se ponašanja crnogorske vlasti u vreme rata u Hrvatskoj i BiH kada su povukli svoje vojnike i oficire u granice Crne Gore i na ratište koje su sami izabrali i otvorili. Ne zaboravimo crnogorsko privremeno prihvatanje haškog dokumenta i priznanje raspada Jugoslavije pre rata. Konačno, držanje Crne Gore za vreme agresije NATO-a izdajničko je i suprotno svim tradicijama srpske Crne Gore.
Probem je u tome što Srbija i Crna Gora od srednjeg veka nisu u jednoj državi. Državna integracija na nesumnjivim tradicijama nikada nije sprovedena. Da, Crna Gora je u 19. veku bila srpska, ali iz četiri razloga od kojih niti jedan nema veze sa Srbijom. Ona je bila srpska zbog Svetosavlja, Kosovskog zaveta, međunarodne nepriznatosti i dubokog siromaštva. Jugoslovenstvo je bilo nevidiljivi posrednik, međuidentitet koji je kod većine ugušio Kosovski zavet, a Crkvu sveo na nešto zombijevsko – neobjašnjivo i duboko psihološko. Bivstvovanje u Jugoslaviji dalo je Crnoj Gori privrednu snagu i veći deo njenog današnjeg primorja. SAD i saveznici su joj neko vreme pružili finansiranje koje je po stanovniku zaostajalo samo iza pomoći Izraelu. Rat, sankcije, porazi, kompromisi i poniženja po prirodi stvari odvojili su plaho, lakomo, kriminalno (u slučaju braće Đukanović ali i mnogih drugih), kao i sve što je zvanično i u vezi sa ustanovama (pošto Crna Gora je ipak bliža od nevidiljivog i drevnog srpstva koje nema ni adresu ni fond ni žiro-račun)…
 

Za naše pokolenje dovoljno je da postoje tri srpske zemlje u članstvu UN

Veći deo srpske elite to nije razumeo, pa je branio 'što se spasti može', nesvestan da su SR Jugoslavija, DZ SCG (i bez razornog uticaja SAD i Nemačke) bile samo nastavak propadanja. Promene iz 2020. naučile su nas da i među srpskim narodom u Crnoj Gori ima onih čije je poimanje srpstva nepromenjeno od 18. veka – vide srpstvo u Crnoj Gori ali ne i van nje. Srbija nije deo njihove vizije narodnog jedinstva. Samo nas je bolesna mržnja stranih i crnogorskih ekstremista spasila da Crnu Gori u nezavisnost ne povede neko ko se istovremeno zaklinje u Sv. Velikomučenika Cara Laza i uvija u trobojku, a priznaje Kosovo (pošto ga je 'odvratna Srbija izgubila') i ulazi u NATO (da ovu posrnulu alijansu 'povede u nove pobede').

Crna Gora najveći je srpski poraz u 20. veku. Jer tamo smo zbog jugoslovenstva i beogradske uskogrudosti izgubili od jedne klike koju ne podržava ni 250.000 birača. Krajinu i Kosovo oteo nam je NATO, Albanci i Hrvati su od naše junačke vojske, pa makar bila i jugoslovenska, trpeli isključivo poraze.

Čudo je da danas trećina građana Crne Gore uopšte tvrdi da su po nacionalnosti Srbi. U Austriji je mekša kampanja dovela do toga da svega 17% građana uopšte vidi svoje nemačke korene, a 1% teži ka državnom ujedinjenju. Austrija je pak stolećima bila istinski centar nemstva, a ne neko siromašno pribežište za nevoljne prognanike.

Ako želimo da nešto promenimo, stvar je jasna. Podržavaćemo srpsku koaliciju i ustanove. Tražićemo ravnopravnost i konstitutivnost za srpski narod. Za naše pokolenje dovoljno je da postoje tri srpske zemlje u članstvu UN (Srbija i BiH su to zvanično, stvarnost treba da uvaži, i Crna Gora). U susret tome i budućem horizontalnom povezivanju srpskog naroda put je jasan. Godišnje investicije, koje će Srbija samostalno od bilo koga, pa i naših domaćih Crnogoraca, ulagati u Crnu Goru moraju biti srazmerne onome što su SAD, Britanija i Nemačka ulagale u njeno rasrbljavanje.

Samo toliko". 

BONUS VIDEO: