NEBOJŠA BAKAREC: KOSOVO I METOHIJA - ŠTA I KAKO? (DRUGI DEO)

Nebojša Bakarec, odbornik SNS u Skupštini Beograda i politički analitičar u autorskom tekstu za "Vidovdan.org", koji prenosimo u celosti, objašnjava zašto je neophodno što pre rešiti problem Kosova i Metohije...

"Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo."

Borislav Pekić

Dijalog o Kosovu i Metohiji

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je pokrenuo dijalog u pravom trenutku. Dijalog je bio neophodan, i on još uvek traje. Dijalog u vezi sa rešavanjem problema Kosova i Metohije je pokazao da ta tema služi opoziciji samo za prikupljanje jeftinih političkih poena, dok pojedinim verskim krugovima uglavnom služi da šire mitove. Ovi poslednji ističu zavete i uzvišene duhovne vrednosti, ali ne govore o svojim nešto manje uzvišenim motivima, o tome da pre svega vode računa o imovini svoje verske zajednice. Jedan deo te imovine (kulturna baština srpskog naroda) jeste od neprocenjive vrednosti. Ta imovina jeste formalno u vlasništvu jedne verske zajednice, ali ona potiče od naroda i države, koji su vekovima ulagali u tu najdominantniju versku zajednicu. Ona je voljom naroda i države postala jedna od najvažnijih institucija društva i zbog toga je još tragičnija zaslepljenost pojedinih verskih velikodostojnika.

I opozicija i verski krugovi nisu ponudili bilo kakav razuman predlog za rešenje problema KiM. U dijalogu su učestvovali i opozicija i verski krugovi. Učestvovali su i protivnici dijaloga, mimo svojih namera. Svi oni su izneli niz pisanih stavova, najčešće u formi apela, proglasa, peticija ili intervjua, ali bez predloga rešenja. Oni nisu učestvovali u onom delu dijaloga koji je organizovala vlast, ali to ne umanjuje činjenicu da su u dijalogu učestvovali. I to je dobro. To je i bila namera pokretača dijaloga, predsednika Srbije.

Nažalost, pitanje Kosova i Metohije je za većinu opozicionih stranaka samo predmet političke demagogije. To je za njih samo još jedna tema za politički obračun s vlašću. Kosovo i Metohija im izvan toga, ne znače ništa. Oni pokazuju posebnu neodgovornost lišeni tereta odgovornosti vlasti. Njihovi stavovi nemaju za cilj da pomognu rešavanju problema, već imaju isključiv cilj da otežaju položaj vlasti. To što time otežavaju i položaj države, nije ih briga. Današnja opozicija je po ovom pitanju podeljena na kibicere, sabotere i zastupnike stranih interesa. Zašto bi danas žuti kartel brinuo o KiM, kada to nisu radili ni kada su bili na vlasti? Veći deo opozicije pokazuje zlobu i zlovolju. Jedan dokaz za to su autošovinističke reakcije većeg dela opozicije povodom zverskog napada albanskih specijalaca na Srbe u Mitrovici. Veći deo opozicije (SZS, PSG, DSS, Dveri, NS i DS), ali i deo verskih velikodostojnika, bombarduje medije lažnim scenarijima i neutemeljenim optužbama na račun vlasti, za zaveru protiv svog naroda. Oni nameću jednu vrstu psihoze i slabe pregovarački položaj Srbije. Time oni deluju protiv interesa svoje države i postaju zastupnici (agenti) stranog interesa. Putin je taj problem lepo rešio u Rusiji. Veći deo opozicije sabotira Srbiju i čeka da Vučić reši kosovski Gordijev čvor i nada se da će se kola slomiti na njemu. Izdajnikom i krivcem će ga nazivati upravo oni koji su Srbiji i Kosovu naneli najveću štetu dok su bili na vlasti (Đilas, Jeremić, B. Stefanović).

Protiv mogućeg rešenja problema KiM, koje je nagovestio predsednik Srbije (razgraničenje), složno su se izjasnile i salonske kvazipatriote (DSS, Dveri) i bivši žuti kartel (SZS, Narodna stranka, PSG) i petokolonaške NVO Druge Srbije, i albanske NVO sa Kosova, ali i pojedini verski velikodostojnici. To je ogroman apsurd, da su se u istom stroju protiv države Srbije, našli i žuti kartel, i lažne patriote, i verski velikodostojnici, i kvislinške organizacije i albanski zločinci. Ne povezuje njih briga za srpski narod na KiM, već mržnja prema Vučiću, i oportunizam, prilika koju vide da pokušaju da ruše Vučića i SNS, na ovoj temi. Nešto trulo u državi Danskoj. Kako su se na istoj strani našli Vuk Jeremić, Nataša Kandić, “Integra Prishtinë”, Amfilohije (Radović), Ramuš Haradinaj, Miloš Jovanović, “Syri i Visionit Kosove”, Sonja Biserko, Aljbin Kurti,Teodosije (Šibalić), Dragan Đilas, Kadri Veselji, Sava (Janjić), „Nisma e të Rinjve për të Drejtat e Njeriut – Kosovë (YIHR KS)“, Boško Obradović, Saša Janković i drugi? Razumemo zbog čega se Albanci protive razgraničenju, oni žele status kvo, žele celo KiM. Razumemo i zbog čega se petokolonaške NVO protive demarkaciji, ali nikako ne možemo da razumemo zbog čega ih podržavaju kvaziopatriote, deo opozicije i deo verskih krugova?

Zarobljeni um zamrznutog konflikta

Rasprava o temi KiM je pokazala da kritičari Vučića, uopšte ne žele da se ovaj problem reši, pored toga što su nesposobni da daju bilo kakvo suvislo rešenje. Oni najčešće navode da je „zamrznuti konflikt“ najbolje rešenje. Politika „zamrznutog konflikta“ je politika jalove nesposobnosti da se ponudi rešenje problema. Zamrznuti konflikt nije rešenje, to je odlaganje rešenja za neka „bolja vremena“ po KiM (činjenice kažu – neće ih biti). Politika zamrznutog konflikta dugoročno gledano je proalbanska politika. Zamrznuti konflikt znači žrtvovanje 100.000 Srba na KiM, utopijskim idejama o „Svetoj Zemlji“ i „Nebeskoj Srbiji“ ili mitu o „Kosovskom zavetu“. Svetom i nebeskom, smisao i zavet daju živi ljudi zemlje Srbije, posebno Kosova i Metohije. Iz demografskih tokova se jasno vidi da je za Srbiju najbolja pozicija sadašnjost. Od 15. veka, naovamo, istorijske i demografske okolnosti se samo pogoršavaju, a ne obrnuto. Od tada traje neprekinuti niz opadanja Srbije i srpskog naroda. Albanci su narod u usponu, a mi Srbi smo narod u opadanju. Mi nemamo vojnu snagu i moć – oni iza sebe imaju moć SAD i EU. Mi nemamo demografsku vitalnost – oni imaju. Mi nemamo adekvatnu podršku – oni imaju. Teoretski gledano, stvari se mogu preokrenuti samo ratom. Kako je to izgledalo videli smo 1999. godine. Nemamo ni snage, ni vojne moći za rat. Onaj ko misli drugačije, to mora i da dokaže nekim činjenicama (kojih nema), ili na delu (pušku u ruke, pa na Kosmet).

Vratimo se zamrnutom konfliktu. Suštinski, tu politiku su vodili DSS (aktivnu) i DS (pasivnu), od 2000. do 2008. godine. DS se apsolutno nije bavila problemom KiM do 2004.,a DSS je, i pored pregovora (2006.) u doba svoje prve vlade, aktivno vodila politiku zamrznutog konflikta. Kakve su posledice, to smo videli po dolasku DSS-a na vlast 4. marta 2004. Albanci su 17. marta 2004., dve nedelje posle izbora vlade DSS-a,izvršili pogrom nad Srbima na KiM, uz dozvolu SAD i EU, čije su snage mirno posmatrale pogrom. Takođe, u martu 2007., propali su trinaestomesečni pregovori o KiM u Beču. I konačno, u januaru 2008., za vreme druge vlade DSS, Kosovo je proglasilo nezivisnost uz podršku SAD i EU. Odgovornost pre svega leži na SAD, EU i Albancima, ali nemoguće je da deo odgovornosti za sve ovo, ne snose i oni koji su tada bili na vlasti, pre svega DSS i DS.

Proglašenje nezavisnosti Crne Gore u junu 2006., oslabilo je položaj Srbije u borbi za očuvanje KiM. Deo odgovornosti za to opet snose i DSS i DS. DS je manje više podržavala nezavisnost Crne Gore. Koalicioni partneri DSS, takođe (SPO i G17). DSS se protivila nezavisnosti, i u to vreme je bila odlučujući faktor u politici Srbije. Međutim, DSS i njeni nosioci vlasti su sasvim pogrešno odlučili da funkcioneri Srbije i srpskih stranaka ne treba da učestvuju u kampanji za očuvanje SCG. Takođe, Rusija se, iz svojih interesa, koji se tiču tadašnjih invazivnih ulaganja u nekretnine i privatizaciju u CG, nije usprotivila nezavisnosti. Kada znamo da je referendum o nezavisnosti CG, uspeo za svega pola procenta glasova (manje od 2100 glasova), onda je jasno da je odgovornost DSS i Rusije, ključna. Da su se ta dva faktora najodlučnije uključila u kampanju protiv nezavisnosti, taj referendum ne bi uspeo.

Šta demantuje teoriju zamrznutog konflikta? Demografija, pre svega. Pored toga, postoje i druge slabosti te teorije. Kratkoročna slabost zamrznutog konflikta je to što neminovno podrazumeva prekid pregovora. To bi ubrzo izazvalo više razornih posledica. I od strane SAD, EU (sankcije, ucene…) i još gore, od albanske strane (novi pogrom). Posledice bi na svojoj koži najviše osetili Srbi na KiM. Albanci bi u slučaju prekida pregovora, ponovili pogrom iz 2004. u pokušaju da nateraju preostale Srbe na egzodus. Albanci već imaju delimičnu kontrolu na severu Kosova, ali je njima mnogo važnije da Srbe uklone iz jednačine. Albanci sebi mogu da priušte nasilje i etničko čišćenje – videli smo to u maju 2003. (pokolj nad srpskom decom u Goraždevcu), i u martu 2004. (pogrom). Imaju podršku od SAD, EU i šire (Albanija, Bosna, Hrvatska, Crna Gora, Makedonija), a imali bi i izgovor – prekid pregovora. Primarna slabost zamrznutog konflikta je ona dugoročna. Po svim demografskim pokazateljima i projekcijama, i domaćim i stranim, broj Srba će biti prepolovljen do 2100. godine. Već 2050. godine demografska slika će biti užasna po Srbe. Uz to migracioni tokovi i naseljavanja jesu nepredvidivi, ali su izvesni. Migranti iz Azije i Afrike su većinom muslimani. Migracije su i sada, osim ratovima i siromaštvom, uzrokovane i klimatskim promenama, a klima će se drastično pogoršavati, uzrokujući migracije nezamislivih razmera, na sever. Srpski narod ima nizak natalitet i visok mortalitet. Kod Albanaca stvar je obrnuta. Sve to upućuje na zaključak da problem na Kosovu i Metohiji treba rešiti što pre. Albancima odgovara i odugovlačenje i zamrznuti konflikt.

NEBOJŠA BAKAREC: KOSOVO I METOHIJA - ŠTA I KAKO? (PRVI DEO)

Zagovornici zamrznutog sukoba i statusa kvo, često potežu četiri primera kako su se druge države, navodno na način sličan „zamrznutom konfliktu“, izborile za svoje teritorije. Svi ti primeri su pogrešni i neodgovarajući. Pominju primer Krima – kažu, Rusi su čekali 60 godina, pa su povratili Krim. Prvo, na Krimu živi 68 odsto Rusa (popis 2014.). Drugo, Krim je pripao Ukrajini jednim administrativnim hirom Hruščova, a Ukrajina ni tokom tih 60 godina formalnog poseda nad Krimom, nikada nije imala kontrolu nad njim. Treće, Rusija je jedna od tri najmoćnije države na planeti. Drugi primer koji rado pominju je Hong Kong. Poslednjih 99 godina Britanija je upravljala Hong Kongom na osnovu Ugovora o najmu. Ugovor je istekao 1997., pa je Kina povratila formalnu upravu nad HK. U Hong Kongu oduvek živi preko 95 odsto Kineza. I konačno Kina je mogla da čeka ne samo 99, već 999 godina jer se radi o najmoćnijoj sili na planeti. Treći primer koji rado pominju pristalice „zamrznutog konflikta“ je primer Jerusalima, odnosno generalno primer Izraela – kažu- Jevreji su čekali 2000 godina na svoju državu, pa su je dočekali. I taj primer ima malo dodirnih tačaka sa KiM. Prvo, Jevreji su pri osnivanju Izraela, iza sebe imali svu ogromnu materijalnu moć jevrejske dijaspore. Drugo i važnije, imali su podršku SAD. Treće, SAD danas i unazad više od pola veka pomažu Izrael, kao da je deo SAD. Četvrto, stanovništvo Izraela 75 odsto čine Jevreji. Peto, stanovništvo jevrejskog porekla se doseljava u Izrael sa raznih meridijana i Izrael nema problem sa natalitetom. Sve tri države su nuklearne i ekonomske sile, a Srbija nije. I sve tri države su demografski vitalne i zdrave, a Srbija nije. Sva tri slučaja imaju jedinu sličnost sa KiM i Srbima, u tome što su i Rusi i Kinezi i Jevreji imali moralno i istorijsko pravo na svoje teritorije. Međutim, svoje teritorije nisu povratili zbog moralnog prava, već zbog prava jačeg, i činjenice da su Rusija, Kina i Izrael vojne i ekonomske sile. Nešto bolji primer je Kipar, ali i taj primer pokazuje slabost „zamrznutog konflikta“. Turci suvereno drže svoj deo Kipra. Odlaganje problema ne ide u prilog kiparskim Grcima. Osnovni problem za Kiprane je to što jeTurska odavno postala regionalna ekonomska i vojna sila (i još narasta), čije stanovništvo se značajno umnožava. Turci su narod u usponu, a Grci i Kiprani su narod u opadanju. Vreme radi za Tursku, i kiparske Turke, a ne za Kiprane.

Jedan drugi primer mnogo bolje pokazuje kako su prošli neki narodi. Radi se o primeru starosedelaca Severne i Južne Amerike, Australije i Novog Zelanda. Zadržimo se na starosedeocima Severne Amerike. Procenjuje se da je broj starosedelaca Severne Amerike brojao oko 18 miliona 1500. godine. Starosedeoci i dan danas imaju sva moralno istorijska prava na Severnu Ameriku. Oni su bili „vlasnici“ Severne Amerike, dakle, imaju tzv. titular. Međutim i sami znamo da im to nije ništa značilo, niti znači danas. Prevagu je odnelo pravo jačeg. Danas se procenjuje da u SAD i Kanadi živi oko 6 miliona starosedelaca. Oni uglavnom životare po rezervatima, u siromaštvu, demografski izumiru, ili bivaju asimilovani. Ništa im ne vrede ni titular, ni moralno i istorijsko pravo nad Severnom Amerikom, u kojoj su živeli hiljadama godina. Ništa im ne vrede ni mitovi o svetoj zemlji i nebeskom narodu, ni starosedelački zaveti ili kletve. Severnom Amerikom vladaju SAD i Kanada, i njihovih 322 plus 34 miliona stanovnika (oduzeto 4 plus 2 miliona starosedelaca).

Razmotrimo ukratko istorijske činjenice, ukrštene sa prostom matematikom. Razmotrimo to u pogledu pitanja ko je i koliko dugo kroz istoriju, vladao teritorijom koju danas nazivamo Kosovo i Metohija (od prvog veka do danas). U prvom veku Rim suvereno vlada ovom teritorijom pokorivši Ilire i Dalmate, koji su manje više nastanjivali ovu teritoriju. Vlast Rima – 400 godina (od godine 1. do 395.). Posle vladavine Rima, teritorijom KiM vlada Vizantija, od 395. do 960. Godine – oko 550 godina. Srpska plemena dolaze na teritoriju današnjeg KiM oko 600.godine. Srbi daju ime teritoriji Kosova i Metohije (po ptici kos i reči metoh- grč. metokhé – zajednica ; zajedničko dobro – u užem smislu crkveni posed).

Od 960. do 1080.godine (120 godina) nad teritorijom KiM za prevlast se bore Vizantija i različiti srpski vladari – uzmimo grubo po 60 godina za Vizantiju i Srbe. Srpski vladari vladaju nad KiM od 1080. do 1400.- 320 godina. Turci vladaju nad KiM od 1400. do 1910.- 510 godina. Srbi vladaju nad KiM od 1910. do 1999. (kraći prekidi u dva rata su nevažni)- 90 godina. Albanci vladaju nad KiM, od 1999. do danas- grubo-20 godina. Dakle za posmatranih 2020 godina, Srbi su vladali Kosovom i Metohijom oko 470 godina. Ostali (Rimljani, Vizantinci, Turci i Albanci) su vladali Kosovom i Metohijom 1550 godina. Ako posmatramo samo period od 960. godine, Srbi su vladali nad KiM, 470 godina, a ostali 590 godina. U svetlu tih podataka, sasvim drugačije izgledaju tvrdnje o istorijskom pravu na KiM.

Titularno pravo Srbije na Kosovo i Metohiju nije sporno. Srbija je pravnim jezikom rečeno, nesporni knjižni „vlasnik“ KiM. Stoga jedino Srbija može uskratiti Kosovu članstvo u UN, i konačno, uskratiti pravo na potpuno priznanje lažne države Kosovo. Međutim, u stvarnosti izvan teorije prava, stvari izgledaju potpuno drugačije. Preko sto zemalja je priznalo lažnu državu Kosovo i njihovu „državinu“ (faktički posed). Albanci imaju i fizičku i demografsku kontrolu nad Kosovom. Imaju iza sebe najmoćnije zemlje zapada. Imaju 5000 teško naoružanih pripadnika KFOR-a, američku bazu Bondstil, ali i svoje trupe. I imaju potpunu podršku svoje matične države, Albanije. Nažalost, tokom milenijuma istorije čovečanstva, pokazalo se da ratom zadobijene teritorije, na kojima živi etnički kompaktno stanovništvo, uglavnom pripadnu pobednicima u ratu i etničkoj većini. I shodno tome, gotovo uvek se pokazalo da pravo sile, nadjača ono teorijsko ili moralno pravo. Kršeći sve međunarodne norme u vezi KiM, SAD i EU, pokazuju da vladaju na osnovu prava jačeg, na osnovu prava sile i moći. SAD i EU žele, punu nezavisnost Kosova i daće sve od sebe da to ostvare. Njihov obmanjujući stav glasi da je „Kosovo, sui generis – poseban i jedinstven slučaj“ u svetu.