NEBOJŠA BAKAREC: Anarho terorizam u Srbiji!

Od beogradskih izbora do danas, ekstremizam dela opozicije koju predvode Đilas, Obradović i Bastać, postaje sve izraženiji i pokazuje tendenciju transformacije u anarho terorizam. Nekome ova tvrdnja može zvučati preteranom, ali kada se posmatra narastanje njihovog verbalnog i fizičkog nasilja, tvrdnja se čini tačnom. Agresivni anarhizam je ranije pokazivao pokret „Ne davimo Beograd“, i vrhunac je dostignut napadom na Skupštinu grada Beograda, u leto 2017. Ali, NDBG nije skliznuo u terorizam. Najekstremniji deo opozicije danas je Đilasova, navodno levičarska stranka - SSP, piše Nebojša Bakarec, analitičar i odbornik SNS u Skupštini Beograda. Njegov tekst prenosimo u celosti:

Negde uz bok su im Obradovićeve Dveri (desni anarhisti i ljotićevci). Obradović i Dveri su do sada počinili niz nasilnih akata (napali su i povredili dve novinarke TV „Pink“, Obradović je napao ili povredio Maju Gojković, Aleksandra Martinovića i Maju Pejčić, potpredsednik Dveri, Srđan Nogo je na protestima nosio ogromna vešala i pozvao je na ubistvo Ane Brnabić i Vučića, pozivali su na nasilnu promenu vlasti, pretili su novinarima zatvorom i smrću (Draganu Vučićeviću), vređali su novinare…).

Najekstremnija je Bastaćeva grupa, koja je deo SSP, dok je vođa te ekstremističke grupe potpredsednik Đilasove stranke, predsednik gradskog odbora SSP i predsednik opštine Stari grad.

Upravo je Bastaćeva grupa prešla prag pukog ekstremizma i zašla u vode anarho terorizma. Do sada je levičarski ili desničarski anarhizam i ekstremizam zagovaralo više stranaka, pokreta i pojedinaca – levičarski: SSP, SZS kao celina, NDB, PSG, „1 od 5 miliona“, i naravno Đilas, S. Trifunović, B. Stefanović, Marinika Tepić, čelnici „Ne davimo Beograd“(NDB), grupa „Marks 21“ i drugi; desničarski - Dveri, Pokret „Otadžbina“.

Mnogobrojne pretnje smrću (npr. vešanjem) su sa tih levih i desnih anarho strana stizale Ani Brnabić, Aleksandru Vučiću, Vladimiru Đukanoviću, Srbi Filipoviću i drugima, dok su mnogobrojnim ženama koje su deo vlasti, stizale pretnje silovanjem – Ani Brnabić, Ireni Vujović i drugima. Funkcioner Dveri je nedavno preko društvenih mreža pozvao na silovanje svih „ćerki i supruga uticajnih SNS lica“. Vređanje žena iz SNS ili bliskih SNS- u, od strane SZS, SSP i PSG, je postalo masovna pojava na društvenim mrežama i u opozicionim medijima. U vređanju žena prednjači lider PSG.

Pretnje nasilnom promenom ustavnog poretka, na ulici, i sudovima revolucije, takođe su postale svakodnevica (B. Obradović, Jovo Bakić, Goran Marković, Dragan Velikić, Snežana Čongradin, S.Trifunović). U aprilu ove godine Đilas, Obradović i Bastać su predvodili nasilni upad u RTS, sa ciljem da zauzmu RTS i započnu nasilni prevrat. Isto to su izveli i ispred predsedništva. Slaba podrška i reakcija nadležnih su ih sprečili u namerama.

Potom su Obradović, Bastać i N. Jovanović (NS) pokušali da upadnu u Skupštinu grada sa istim ciljem, ali su ih sprečile okupljene žene iz SNS. Isti scenario su pripremili i za Skupštinu Srbije, ali nisu mogli da ga ostvare.

SZS organizuje dvanaestomesečne proteste koji su veoma slabo posećeni, i na tim protestima se dogodio niz nasilnih incidenata koje su izazvali protestanti i njihovi lideri iz SZS. Istovremeno Đilasov SSP, predvođen Bastaćem, organizovao je tokom proleća više desetina incidenata čiji su cilj i posledica bili sprečavanje rekonstrukcije delova grada, napadi na gradilišta, radnike i slučajne prolaznike, vandalizacija urbanog mobilijara i saobraćajne signalizacije. Oni su istovremeno organizovali praćenje i proganjanje gradskih čelnika i članova njihovih porodica (pre svega Gorana Vesića). U oktobru su Đilas i Bastać organizovali skandal ispred galerije „Progres“, tokom promocije knjige Gorana Vesića.

Pored niza incidenata, vandali i anarhisti su ulicama proganjali Vesića i druge građane, i javno su spalili njegovu knjigu ispred galerije „Progres“. Na kraju, u javnost su putem svedočenja dvojice uzbunjivača, prodrle informacije o osmočasovnoj telesnoj torturi koju je u prostorijama Đilasove stranke organizovao Marko Bastać sa još dvojicom Đilasovih funkcionera. Dvojica uzbunjivača su svedočila i o razmerama korupcije potpredsednika Đilasove stranke, Marka Bastaća. Protiv Bastaća i članova njegove grupe do sada je podneto desetak krivičnih prijava i veliki broj prekršajnih.

Još jedan teg na tas tvrdnji o anarho terorizmu, je skorašnji napad na funkcionera SNS i člana gradskog veća Beograda, Gavrila Кovačevića, koji se dogodio ispred njegovog doma u Zemunu. Većnik Кovačević nije video napadača ili napadače, zbog toga što su ga napali s leđa, onesvestili ga i naneli mu višestruke povrede - potres mozga, povrede levog ramena, lakta leve ruke i leve potkolenice. Napadači nisu identifikovani, niti uhvaćeni. Ni jedan opozicioni medij nije izvestio o ovom nasilju. Niko iz opozicije nije osudio napad na gradskog većnika Gavrila Кovačevića, pa ni gradski odbornici Dragan Đilas i Borko Stefanović. Pada mi na pamet verovatno izlišno pitanje, zbog čega je krvava košulja Borka Stefanovića, postala simbol - lažni simbol, ali ipak simbol, dok krvava košulja Gavrila Кovačevića ne zanima nikoga? Da parafraziram Orvela „Svi ljudi su jednaki, ali neki ljudi su jednakiji od drugih“!

Najsvežiji primer podsticanja na teror i targetiranja ljudi su skandali sa naslovnim stranama „NIN“-a i „Danasa“. Snajper novinari i gloduri Ćulibrk i Petrović, su objavili fotografiju i dve karikature kojima pozivaju na odstreljivanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Te tri atentat naslovnice odslikavaju ubilačku mržnju prema Vučiću.

Isto tako i uz gotovo ista opravdanja, pojedini mediji su targetirali Zorana Đinđića, koji je kasnije ubijen u atentatu. Tako glodur „Danasa“ Dragoljub Draža Petrović kaže, pravdajući snajper naslovnice :“Кako uopšte komentarisati ljude koji ne mogu da shvate poruku jedne sjajne karikature…“. Tako su urednici pojedinih tabloida govorili početkom 2003., targetirajući Đinđića.

Sve što sam do sada naveo zaista ide u prilog tvrdnji da je deo opozicije duboko zašao u anarho terorizam. Zagovornici zastarelog akademskog pristupa terorizmu neće se složiti sa mojim tvrdnjama. Reći će da, između ostalog, teroristi deluju isključivo tajno, i pokrivaju lica. Reći će da ako neko ne deluje tajno i ne pokriva lice dok primenjuje nasilje, da ga onda u najgorem slučaju možemo nazvati gerilcem. Na ovakve tvrdnje bih odgovorio tako što bi ih podsetio da su ISIS i Al Кaida, delovali javno i pri izvođenju terorističkih napada i pri kasnijem preuzimanju odgovornosti za bombaške napade ili bombaške samoubilačke napade.

Slično su postupale mnoge druge terorističke organizacije. One su želele da se zna ko je izveo teroristički čin, a nisu želele da deluju tajno.

Uz to većina pretnji smrću upućenih Aleksandru Vučiću i članovima njegove porodice, i funkcionerima SNS-a (Đukanoviću, Filipoviću i mnogim drugima), se izvodi anonimno preko društvenih mreža. Na sreću, mnoge počinioce otkrije Odeljenje MUP-a za visokotehnološki kriminal, pa se ispostavi da su većina počinilaca članovi ili simpatizeri SZS. Dakle oni deluju i tajno ili pokušavaju da deluju tajno. Uz to primetiću da se savremeni svet menja tako brzo da pojedine definicije terorizma brzo zastarevaju. Pogledajte samo uzlet sajber terorizma.

Mnogobrojne definicije terorizma idu u prilog mojim tvrdnjama: -„Кrivična dela počinjena sa namerom da se izazove stanje terora u celoj javnosti, grupi ljudi ili određenim osobama zarad političkih ciljeva“ (UN); -„Nezakonita upotreba ili pretnja silom ili nasiljem protiv lica i objekata u pokušaju prinude ili zastrašivanja vlade ili društva, zarad ostvarivanja političkih, verskih ili ideoloških ciljeva“ (NATO);

-„Organizovana primena nasilja (ili pretnja nasiljem) od strane politički motivisanih - izvršilaca, koji su odlučni da kroz strah, zebnju, defetizam i paniku nameću svoju volju organima vlasti i građanima“ (dr. Radoslav Gaćinović);

-„Složeni oblik organizovanog grupnog, i ređe individualnog ili institucionalnog političkog nasilja obeležen ne samo zastrašujućim brahijalno fizičkim i psihološkim, već i sofisticirano tehnološkim metodama političke borbe kojima se obično u vreme političkih i ekonomskih kriza, a retko i u uslovima ostvarene ekonomske i političke stabilnosti jednog društva, sistematski pokušavaju ostvariti “veliki ciljevi” na morbidno spektakularan način, a neprimerno datim uslovima, pre svega društvenoj situaciji i istorijskim mogućnostima onih koji ga kao političku strategiju upražnjavaju“ (prof. dr. Dragan Simeunović);

-„Akt fizičkog nasilja čiji je predmet izabran tako da izaziva jake psihičke reakcije, u prvom redu strah, kod šireg kruga ljudi, u nadi da će one pomoći da se održi ili promeni ponašanje koje je važno za postizanje političkog cilja, ako takav akt nije opravdan opštim interesima koji su određeni nezavisno od njega i ako nije izvršen po pravilima koja se uobičajeno primenjuju na društvene vidove vršenja vlasti“ (prof. dr. Vojin Dimitrijević).

Кao što vidimo terorizam ne podrazumeva samo ubistva, atentate i bombe, već i ono što rade Đilas, Bastać i njihovi sledbenici. „Tiranija je navika koja prelazi u potrebu“ rekao je Dostojevski.

*Autor je politički analitičar i član UO Fondacije SNS