DA SE NIKAD NE ZABORAVI! I DANAS SANJAM TE DANE, TU TIŠINU NEĆU MOĆI DA ZABORAVIM DOK SAM ŽIV! Vesić: Ne čuje se ni reč, ni plač deteta, ni uzdah!

Dan pošto je kolona izbeglica iz Krajine krenula put Srbije, grupa tada mladih ljudi, uz pomoć opštine Vračar, među kojima sam bio i ja, organizovala je pekare i ugostitelje iz Beograda da spremaju hranu koju smo delili ljudima iz kolone oko Bijeljine, napisao je zamenik gradonačelnika Beograda Gorana Vesića

Proveo sam na putu sedam dana. Ni sam ne znam koliko su tona hrane beogradski ugostitelji, dobri ljudi, pripremili i koliko smo ljudi nahranili, jer mnogima je to bio prvi topli obrok još od Krajine. Ova slika je nastala u trenutku kada sam čekao da dođe naredni kombi sa hranom i dok razgovaram sa čovekom iz kolone. Bedž koji imam na košulji pripada gradskoj opštini Vračar jedinoj beogradskoj opštini koja je te 1995. godine organizovala pomoć za prognane.

I danas sanjam te dane. Posebno jedan detalj. Dok sam čekao da dođe nova isporuka hrane hodao sam pored kolone. Neću nikada da zaboravim tu TIŠINU. Hodate pored žena, muškaraca i dece na traktorima i NE ČUJETE NI JEDNU, JEDINU REČ. Ni plač deteta, ni uzdah, ni kašalj... Samo tišina. I ljudi koji ćute pognute glave ili gledaju kroz vas prema Srbiji. Tu tišinu, dok sam živ, neću moći da zaboravim.

Ona nas opominje da nikada ne zaboravimo najveće etničko čišćenje koje se dogodilo posle Drugog svetskog rata u Evropi u kome je u jednom danu proterano 250 hiljada Srba, ubijeno nekoliko hiljada, a njihove kuće spaljene kako bi bio uništen svaki trag da su ikada živeli u Krajini. I da se borimo dok smo živi da krivci za ove zločine odgovaraju.