Ovo je možda i najjezivija priča iz Oluje! Videla sam tatu i dedu kako gore! Aleksandra je imala 3 godine kad je bombardovana kolona

Odvedite dete od tri i po godine na more i provedite se lepo pa ga pitajte za 3 godine da li se seća detalja sa tog letovanja? Najverovatnije ne, a možda se neko dete ipak nečega seti…

Ovako je na svom Fejsbuk profilu započela ispovest Aleksandra Stijelja, kojoj su, u bombardovanju izbegličke kolone na Petrovačkoj cesti 1995. godine, poginuli otac i deda, a malo kasnije majka joj je umrla na porođaju. Rodila je njenu sestru Tanju i preminula. Aleksandra hrabro govori o poginulim Srbima iz Like i Dalmacije na Petrovačkoj cesti između Bosanskog Petrovca i Ključa. 

 "Ispred mojih očiju su preleteli “avioni” tog leta kog mogu da se setim u svakom trenutku, jedina zanimacija za moju dečiju glavu koja je kuvala ispod cerade kamiona, tako sam im se obradovala da nisam razumela zašto treba da se sklonim od tog “prozora” i zašto mi baba ne veruje da ih vidim?", piše Stijelja i dodaje: 

"Ja mogu jasno da se setim radosti kad sam ih ponovo ugledala da se vraćaju u našem pravcu, skočila sam i vikala eno ih, da svi vide da govorim istinu! Ali taj zvuk, taj udar toplote i vrisak žena ubrzo nakon preletanja “aviona” me je ostavio nemu, u tom trenutku sam samo posmatrala dešavanja oko sebe, bratovo uvo krvavo, baba pored njega plače, mamina ruka kojom me je grlila prekrivena krvlju, neko me je podigao i iznosi iz kamiona, dodaje me drugome napolju da me uzme, a ispred mojih očiju auto u plamenu i moj tata koji gori u njemu zajedno sa dedom", napisala je ona. 

Foto: Tanjug

 

Stijelja je opisala potresne scene sa Petrovačke ceste. 

"Ja sam ponovo videla svog oca na livadi na kojoj smo se ubrzo našli svi mi iz kamiona, naravno da sam svima rekla "eno ga moj tata"! Moju kumu je to uplašilo kao i mamu jer su znale bolje od mene (mama 26god tad) da je tata ostao u zapaljenom autu, a to koga sam ja ugledala je bio neki drugi čovek sa njegovom jaknom, da mi kao odrasloj nisu objasnili ja bih po mom sećanju rekla da je i tata bio sa nama na livadi nakon bombardovanja... danas misle izvukli su se jer je mala Aleksandra videla avione a ne migove? Ne zna marku automobila u kom joj je otac ubijen, al su po njenom sećanju njegove kosti pronađene i sahranjen je kao čovek, da li ju je mama grlila levom ili desnom rukom da je zaštiti od svega što je ipak sačekalo u životu?", pita Stijelja i dodaje:

"Ne može niko da me razume i ne očekujem to jer ja sam izrasla u osobu koja razume i uvek će razumeti druge, saosećam sa tuđom srećom isto kao i sa tugom, ne moram ni da poznajem tog drugog čoveka dobro da bi njegova sreća ili tuga došli do mene…a ko bi rekao, izgledam tako ljutito kad me neko pogleda u oči, nekome delujem i tužno ali to vam se samo čini…", napisala je ona. 

Stijelja je objasnila kakav je osećaj kada se seti tog dana. 

"Inače kad su mi previjali šaku u bolnici te 1995. shvatila sam tek tad da je i mene geler “zakačio”, pamtila sam očigledno nebitne detalje, a bitne kao što je naziv bolnice nisam zapamtila, sram me bilo sa tri godine ne mogu da se setim toga, to mi danas treba da bi mi poverovali i isterali pravdu…. A ja imam samo isti osećaj u stomaku kad se setim svega toga kao i tad nakon gubitka svojih roditelja koji su me voleli, osećaj kao kad se setiš svoga greha u toku posta pa više nisi ni gladan ni žedan dok ga ne ispovediš", piše ona. 

Foto: Tanjug

 

Stijelja se prisetila svoje mame i kako bi bilo da se vratila kući živa. 

"Rekli su mi par puta šta se smeješ kad pričaš o Oluji i životu pre , treba da budeš tužna!? Naravno da sam se opet nasmejala. Mama trudna u porodilištu razmišlja o svojoj bolesnoj svekrvi i nama, njenoj deci, samo da nas nađu i da budemo dobro čim se porodi dolazi po nas… i porodila se al nije ispričala lekarima svoju priču, možda bi primila drugu terapiju i došla iz porodilišta i ona sa svojom bebom po nas i odvela nas gde je želela ili mogla ma kako god...", napominje. 

Njena mama je bila vedra i nasmejana, a svoju muku je podelila samo sa jednom ženom. 

"Prošle godine mi se javila žena koja je bila sa mamom u bolnici i ispričala mi kako je mama provela svoje poslednje dane, samo se njoj obratila, izrazila svoju zabrinutost za nas, podelila svoju muku zbog gubitka muža pred očima, ali je nekako bila vedra i opet puna života, samo da se ona porodi i da nas nađu rekla je i sve će biti dobro a onda je i Vedrana otišla za Mirkom (nakon porođaja je rekla da neće izdržati i da ide svome mužu)", piše. 

"Ima pravde ali ne vidimo je svi, ja pravdu nalazim u svom zdravlju, svojoj slobodi, srećnom braku, iskrenim prijateljima, poslu, svim ljudima koje volim i mirnom snu.  Ne znam šta znači osećaj mržnje, nikad ga nisam doživela i briga me ko mi ne veruje , ali sam doživela da me mrze ljudi koji su mi bili jako bliski, mislila sam tad kao dete da je gubitak roditelja i njihove ljubavi i uopšte njihovog postojanja u mojoj blizini nešto najgore što čovek može da doživi i onda su se pojavili neki ljudi da to i potvrde ali su zaboravili da je sve na kraju u Božijim rukama tako da ovo zadnje čitajte u prošlom vremenu jer je Aleksandra oko sebe sazidala jedan zidić da se mržnja takvih ljudi odbija i vraća njima a svi ostali koji su ono suprotno od mržnje i laži ste dobrodošli", napisala je Stijelja i dodala:

"I da, roditelji su mi ubijeni za vreme zločinačke akcije “Oluja” i niko nikad nije odgovarao za to".