Gorelo je Kosovo polje, a meni je gorela duša! Jeziva ispovest žene koja je sama sa tri ćerke preživela pogrom 2004. godine! (VIDEO)

Za Draganu Stanojević koja je 17. marta 2004. godine sa tri ćerke od dve, osam i 12 godina bila u Kosovu Polju, sećanja na taj datum nikada neće izbledeti, a dim od paljevina i strah, kako tvrdi, oseća i dan danas.

Stanojević tvrdi da bi volela da zaboravi datum i dan pogroma, jer je za njega vežu jako bolna sećanja, ali svesna je, kaže, da se zaboraviti ne sme.

- Gorelo je Kosovo Polje, gorele su kuće naših komšija, a meni je gorela duša. Gorela mi je duša zbog osećaja bezpomoćnosti, zbog spoznaje da, nažalost, prava i pravde nema - ističe Stanojević za Kosovo onlajn.

Ona je tog dana bila sama u stanu sa tri ćerke.

- Dim od paljevina i gareži još uvek osećam, i svakog 17. marta i svakog dana. 22 godina je prošlo od tog dana, a sećanja su, na moju žalost, još uvek podjednako živa. Tih dana, kada obeležavamo taj datum, često čujem reči 'pogrom' i 'progon', a meni su u glavi reči mojih kćerki 'mama, gori naša škola, gde ćemo sada u školu?' i 'tata, gde si sada da nas vidiš, nas će ovde da ubiju'. Naime, moje devojčice su tri meseca pre tog događaja izgubile oca, a ja supruga. Otac je ipak neko ko je zaštitinik i neko na koga one možda više računaju, nego na majku kao zaštitnika - priča Stanojević.

Sve oči su tog dana bile uprte, kako priča Stanojević, u međunarodne predstavnike koji su na Kosmetu bili zaduženi za očuvanje bezbednosti, međutim, od njih je došlo, kako ističe, i najveće razočarenje.

- Tračak nade je bio dolazak jednog oklopnog vozila Kfora, ali to je bilo ujedno i najveće razočaranje, jer su od nas tražili da za pet minuta izađemo iz svojih stanova i da nas otprate do Ugljara, a gde posle, to nam nisu rekli. Nismo izašli, proveli smo jednu besanu noć, noć u kojoj su se čuli pucnji, padanje krova i urlici oduševljenja naših komšija Albanaca kada bi koja kuća pala, srušila se i izgorele. Ja sam pokrivala deci glavu da to ne čuju, plakale su dve starije, a najmlađa je plakala zbog njih. To nikada neću zaboraviti - ističe Stanojević.

Sutradan je odlučeno da žene i deca napuste zgradu.

- Mi smo nedelju dana bili kod mojih roditelja i ponovo se vratili u Kosovo Polje i tamo bili do 2007. godine kada smo, nažalost, morali da napustimo Kosovo Polje, jer smo bili podstanari, a gazda je prodao stan. To je bio još jedan traumatičan dan za mene i za moju decu, jer smo morali da odemo iz mesta, gde sam ja bila najsrećnija i provela najlepši deo svoje mladosti, a one mesto gde su rođene - priča Stanojević.

Tvrdi da bi volela da se takvi dani nigde, nikome i nikada ne ponove.

- Često čujem od svojih kolega kada kažu bio je to sasvim običan dan, za nas Srbe sa Kosova i Metohije više nema običnog dana, od 1999. godine, a možda i pre toga. Tako se ja sećam tog 17. marta i volela bih da se to nigde, nikada i nikome ne ponovi - ističe ona.

Iako sada žive u Gračanici, Draganina najstarija kćerka je postala profesor u školi za kojom je nekada plakala dok je gorela, a to im, ističe Stanojević, daje nadu za ostankom i opstankom.