Pešić bez dlake na jeziku! Ovo što je rekao o Jokiću će odjeknuti

Nikola Jokić, centar Denvera i reprezentacije Srbije, je najbolji igrač ikada kog je trenirao, rekao je selektor Svetislav Pešić.

Mislio je selektor Svetislav Pešić prvo da je to Toni Kukoč, pa Dejan Bodiroga, ali priznaje da ipak Nikola Jokić, trenutno najbolji košarkaš u NBA ligi, najbolji igrač ikada kog je trenirao.

- Teško je. Jedno vreme sam mislio da je najbolji Detlef Šremf, nemački igrač jedan od prvih u NBA, pa da je to Toni Kukoč, jer volim te univerzalne igrače koji mnogo rade za tim i sebe. A to su dva igrača koja su u tom  vremenu menjali košarku. Posle toga sam mislio da je Dejan Bodiroga. Bio sam sa njim u  Barseloni i  reprezntaciji, znao sam njegovu karijeru kako je sa 17 otišao u Trst kod Tanjevića i bio plej, košarku gledao očima prema košu. Možda jedini igrač koji je napravio najimpresivniju transformaciju od pleja do najboljeg skorera. Ali sad ovih nekoliko poslednjih godina kako sam sa Nikolom Jokićem, mislim da je on sad trenutno najbolji - priznao je za Biznispriče Svetislav Pešić, koji nikako da zaboravi poraz od Amerike na Olimpijskim igrama u Parizu, pa kaže da su svemu kumovale sudije.

Priznaje Pešić da uvek bira košarkaša ratnika pre umetnika.

-  U vrhunskom sportu imamo umetnike i ratnike. Umetnici nikad ne kogu da postanu ratnici, ali ratanici mogu umetnici. Kad ih biram u reprezentaciji ili klubu biram ratnike, koji su spremni da daju sve od sebe. Ne sve od sebe, to je malo, nego i sebe. Odgovornost je, navijači su tužni  kad izgubimo, velika su očekivanja od reprezntacije i da bismo ih ispunili, kao i svoje i naše porodice, moraš da daš sve. Eto, ne mislim da bi jednog dana trebalo da prestanem da treniram, a dolaze mladi treneri, povećava se konkurencija, ali ja i dalje učim,  gledam, istražujem, slušam, pitam...

Foto: Starsportphoto

 

Slušanje je najvažnija stvar, istakao je selektor našeg tima, a toga u  Srbiji nema.

- Mi u Srbiji ne znamo da slušamo. Stomak mi se prevrće, nismo svesni. Govorim o sportu, da ne idem u politiku ili biznis. Koliko vidim ovde sam najstariji, ja ću 27. avgusta imati 76 godina, slušajte me, najstariji sam. Treba znati slušati i priznati da neko nešto u životu bolje radi od nas. Teško je javno ili u društvu da priznaš da on to bolje radi, ali to je jedini način da budeš bolji. Drugi način ne postoji. 

Deluje da je današnjim košarkašima individualnost ispred tima, a Duško Vujošević je nedavno reao da igrači idu sami na utakmice, sami su u sobama, nema tima. 

-  Slažem se, Novak Đoković je najveći sportista svih vremena, i on pravi tim iako se bavi individulanim sportom. Majkl Džordan je najbolji igrač svih vremena koji se pojavio u košarci, ali moram da kažem da ga znam od 1984. godine i Olimpijskih igara u Los Anđelesu , tada je tim vodio Bobi Najt. On je imao sreću da je došao u Bulse koji tada nisu bili na tom niovu. Ali Majkla Džordana su napravili igrači i treneri oko njega. Jedan igrač ne pravi ekipu, ali jedan igrač može da razhene sve što si napravio.  Da budemo jasni.

Nismo pederi

Imao je selektor zanimljiv komentar na slavlje košarkaša u Parizu posle osvojene bronzane medalje. 

- Kada pobeđujemo ne grlimo se i ne ljubimo tri puta, posebno ne u usta, jer nismo pe*eri. U tom procesu kroz turnirski sistem, ne slavimo, ne grlimo se i  ne ljubimo, ali ne plačemo i ne mislimo da je poraz tragedija, kao naši navijači, što je normalno. Ali, uspehe treba proslaviti, punom snagom.  

Foto: AP/Photo

 

Rutina nije dobra za sport i ostvarenje ciljeva, poručio je selektor Pešić.

- Rutina nije dobra za ciljeve u bilo kom poslu, ni kod nas u sportu ne valja da se sve rutinski obavlja. Tu nema napretka i teško je doći do cilja. Za mene kao trenera ili selektora reprezentacije Srbije, nemam nikakvih problema da postavim ciljeve. Svi su nam ih već postavili pred svako takmičenje, na meni je kako stići do cilja. Nema šanse da postavim cilj jer mu unapred postavljate ne moram da se sekiram šta se od mene očekuje.

Disciplina pre motivacije

Selektor je napomenuo da je trener tu zbog igrača, te da postoje autoritativni treneri i fleksibilni. 

- Trener mora da razume da je tu zbog igrača, a ne obrnuto. To je važno i za biznis, ljude koji rade sa velikom ili malom griupom ljudi, ako to razume ima dobre šanse da to unapredi. Postoje dve grupe trenera, jedna autoritativna, zahtevna grupa, dominira autoritet. Druga grupa trenera su fleksibilni, sa izraženijom empatijom prema ljudima sa kojima rade. Jedni i drugi pobeđuju, najvažnije je da budeš autentičan. To niko ne radi, ali ja radim.  U trenerskom poslu je sve važno, a dve stvari najvažnije - podučavanje i komunikacija. Da igrače podučavaš da budu bolji u svakom smislu, ali komunikacija u ova nova vremena zahvaljući uticaju društvenih mreže može da te digne u nebesa ili ubije da ne postojiš. Treba reći istinu, ali je malo pirilagoditi. Nekoga istina može da motiviše, a nekog da demotiviše.  

Disciplina pre motivacije, poručio je iskusni košarkaški trener. 

- Ne mislim da motivacija nije važna, ali je precenjena. Zna da pređe u izgovor, kad ne uradim nešto pa kažem nisam bio motivisan dovoljno. Dve stvari su važne, odgovornost i disciplina. Dešava nam se da kažemo, pa i meni: "gde ću sad na trening, opet isto, još ako neko zajebava"... Ili ljudi kažu "jaooo, opet ponedeljak, posao, tamo je šef, ne mogu da ga vidim". Ali, imaš odgovornost prema nekome, imaš odgovornosti prema igračima, ako tražiš disciplinu moraš i ti da budeš disciplinovan. Nije sve disciplina, ali bez toga je sve ništa. Sa motivacijom si rođen, a sa samopouzdanjem nisi, to se trenira, uči... Loša priprema, loši rezultati. Trener reprezentacije je odgovornost i privilegija. Neko je tebe od toliko ljudi izabrao i rekao "ti si mi za ovo odgovoran". To treba prihvatiti kao priznanje, a ne pritisak. Kako se rešiti pritiska? Da prihvatiš da je posao koji radiš privilegija, da to voliš, da je to strast... Radim ono što volim, nema pritiska. 

Foto: Reuters

 

Trener postavlja standarde.

- U našem poslu trener postavlja standarde. Dobro bi bilo da kroz pravila trener prođe sa igračima zajedno, jer svi oni dolaze iz različitih sredina. Primera radi, imamo NBA igrače, pa iz Evrolige, Zvezde, Partizana... Sad dođu kod mene, ja kažem "ustajenje u osam, doručak u devet, sastanak u 10, u 11 trening"  I onaj kaže u redu, ali ja ne doručkujem ili doručujem ali volim  sam da doručkujem, to je jedino vreme kada sam sam sa sobom. Kažem ja dobro. To rade u NBA. Obično iz NBA uzmemo što ne valja,  nema doručka, ko hoće doručkuje, ko neće ne mora, važno je da bude spreman u 11 na treningu, a kad je legao sinoć nije bitno. Ja kažem, "u redu, ne doručkuješ, ali dođi, budi sa ekipom u devet sati, pa gledaj kako drugi doručkuju, a ti nemoj". Kako urediti te standarne? Igrači kažu  kouč to niko ne radi.  Niko ne radi, ali mi radimo. Niko ne trenira dva puta dnevno, ali mi treniramo. Uvek moraš biti autentičan. 

Prisetio se Pešič tri generacija košarkaša koje je trenirao i istakao da se jedna stvar nije promenila, svi žele trenera koji će da ih vodi.

- Autoritet se gradi znanjem, nema zamene, inače ne ulazi u dvoranu, jer te tamo čekaju momci koji od tebe očekuju da znanje koje imaš podeliš sa njima, da budu bolji. Sa znanjem se niko nije rodio, mora da se uči, istražuje, sluša... Bio sam trener tri generacije jugoslovenskih igrača. Prva generacija je bila godište 1067, 1968, 1969,  Divac Rađa, Kukoč, Đoršević, Neša Ilić, Pavićević, Koprivica... Pa sam vodio tim u kom su bili Bodiroga, Stojaković, Jarić, Drobnjak... I sada treća generacija. Kod tih mladih ljudi se nije promenilo to da žele nekoga da ih vodi, da se mogu osloniti na nekoga. Da bi nekoga vodio moraš da imaš znanje, da ne govorim o radnoj etici. Trening u sedam, a trener dođe u 7.15, a traži da budu tačni. Primerom kupuješ ugled, autoritet, sve.

Foto: kss.rs

 

Ali, danas se razlikuju zahtevi igrači od trenera. Danas košarkaški traže znanje, mnogo su sportski obrazovaniji nego ranije,

- Naravno. Ja kad sam bio u Partizanu, Ranko Žeravica mi je bio trener. On je bio bič Božiji. Njemu da se suprostaviš, završio si, kao što sam ja i završio, jer nisam godinu dana igrao.  U ona vremena  trener je imao pomoćnika,  ja sad imam više pomoćnika, ne mogu da igrače kontrolišem a ne pomoćnici. Dođe Ranko u svlačionicu, tada nije bilo skautinga i videa, i kaže "momci da li ste spremni, dobro ste radili, čeka nas važna  utakmca, da se borimo da bismo pobedili dajte ruke", izađemo borimo se izgubimo, pobedimo. Danas da uđem u svlačionicu pred meč i kažem "momci dobro ste radili i trenirali, moramo da se borimo i dajte ruke"... Oni bi me pogledali i rekli znamo da je važna utakmica, da smo radili, ali pokaži nam put do cilja. To je razlika između  moje generacije i ove. Ova traži znanje, nekoga u koga mogu da veruju. Današnji sportisti su mnogo sportski obrazovaniji, imaju više znanja. Ako imaš igrača sa talentom i trenera sa znanjem može da bude dobra kombinacija, ako to trener zna da poveže, talenat, potencijal i svoje znanje, ako to poveže, to će biti uspeh, ekipa će biti bolja. Pobeda u sportu ne zavisi samo od tebe, zavisi od tvojih  priprema, posvećenost, discipline...

Ako pomisliš da si genije onda si budala

Pričao je selektor reprezentacije Srbije i kako se nositi sa greškama, pobedama i porazima.

- Niko nije savršen. Svi to treba da prihvatimo. Smanjiti broj grešaka u sportu zavisi od selekcije ljudi. Ako neko kaže da tu postoji uniformisana strategija da bi se stiglo do cilja, mislim je to nemoguće. Ne možeš deklarativno da kažeš imali smo 10 izubljenih lopti, ajde da smanjimo na dve. Moraš da priznaš da su greške deo procesa. Dobro je da se postavljaju ciljevi putem brojeva, da recimo u prvom poluvremenu  ne pravimo više od osam grešaka...  Dešava se da pobediš a da si slabo igrao. Onda pomisliš da si genije. Kao što je rekao Ćiri Blažević, ako stvarno pomisliš da si genije onda si budala. To je tačno. Kad izgubiš, dobro razmisliš da li ćeš otići na večeru, nego vataš da pobegneš da te niko ne vidi, ideš kući da pogledaš video zašto si izgubio. Ako pobediš ostaviš za sutra, ipak smo pobedili. Iz poraza možeš mnogo da profitiraš.