Jovana Preković za Informer: Sjajno mi je u penziji

Uspela je u jednoj godini trofejna karatiskinja da postane olimpijska šampionka, prvakinja Evrope i vladarka planete. Put koji je prošla Jovana Preković (27) za mnoge je nezamisliv, a ona je za Informer govorila o detinjstvu, vanserijskom uspehu, ljubavnom životu i danima u zasluženoj penziji.

Karate je debitovao na Olimpijskim igrama u Tokiju 2021. godine, a već u Parizu predstojećeg leta ovaj sport neće biti u takmičarskom programu.

Naša Jovana Preković pune četiri godine bila je među četiri najbolje karatistkinje na svetskoj rang-listi, izborila se da se nađe u Japanu, a onda je Srbiji donela neopisivu radost osvajanjem zlata na prestižnom takmičenju.

Nekoliko meseci posle istorijskog uspeha devojka iz Aranđelovca osvojila je i titulu šampiona sveta u Dubaiju, a u 2021. izvojevala je 27 pobeda, čime je ispisala istoriju. Okitila se i na EP u Poreču najsjajnijim odličjem, a tvrdi da je od detinjstva imala jasan cilj kada je njena najveća ljubav u pitanju.

 

Foto: Starsportphoto

-  Još u vrtiću smo sestra i ja počele da treniramo karate, a zaljubile smo se u njega uz mog trenera Roksandu Atanasov. Uvek sam volela sport, "zakačile" smo se za nju zbog energije i topline kojom je zračila. Kasnije je otvoren karate klub Knjaz Miloš (današnji Knjaz), upisale smo se i tako je sve krenulo - počela je Prekovićeva razgovor za Informer.

Da li se odmah videlo da ste talentovani ili je to u nekim malo zrelijim godinama postalo jasno?

- Prema mom mišljenju imala sam izražen borbeni duh od malih nogu, pa iako sam trenirala i rukomet, to se najbolje videlo u karateu.  Mislim da je sa nekih devet-deset godina počelo da se prepoznaje da imam talenat, bila sam uspešna na takmičenjima i kada je došlo vreme da se opredelim za sport kojim želim da se bavim, uz pomoć porodice, odluka je pala na karate. Obožavala sam timski sport i bilo mi je teško da se opredelim, ali roditelji su mi pomogli da napravim pravi izbor. Oni igraju glavnu ulogu u životu svakog deteta. Iako je sa jedne strane bilo zezanje i ekipa, lakše mi je išao karate, posebno uz Roksandu.

Foto: Starsportphoto

Zašto ste izabrali borbe, a ne poput mnogih devojčica kate, koje nemaju kontakt i zapravo su borba sa samim sobom?

- Uh... bila sam čak i prvak u katama, ali uvek sam želela da nadmudrim nekoga. Volela sam fajt (smeh) i eto, povuklo me je da se opredelim za tu disciplinu.

Kako ste uspevali da uskladite studiranje na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje i karijeru?

- U početku je bilo mnogo teško, posebno u prve dve godine kada sam svakodnevno putovala iz Beograda u Aranđelovac na treninge. Shvatila sam da ne mogu više tako, bila sam umorna i iscrpljena provodeći mnogo vremena u kolima. Postala sam svesna da mi ne treba to i odlučila sam da svu svoju energiju usmerim ka Olimpijskim igrama. Fakultet je bio tu i čekao, a čeka i sada, jer sam četvrta godina. Svaki slobodan trenutak koristim da mu se posvetim.

Foto: Privatna arhiva

Poznato je da je karate u Srbiji na niskim granama i da bez obzira na to da li je neko šampion Evrope ili sveta, nema finansijsku dobit. Primera radi, karatisti u Turskoj ili Azerbejdžanu sjajno žive baveći se tim sportom na vrhunskom nivou, pa se nameće pitanje da li je bila rizična odluka odustati u tom momentu od školovanja i posvetiti se neprofitabilnom sportu u našoj zemlji? 

- Apsolutno ste u pravu, ja sam u Srbiji najviše profitirala kada je ovaj sport u pitanju. Ipak, nikada mi novac nije bio cilj, jer i kada sam bila devojčica maštala sam da jednog dana budem najbolja na svetu. Jesu tu bili neki prihodi, stipendije, nije bilo neke preterane koristi. Ono što mi je najvažnije i na šta sam najponosnija je nacionalno priznanje, a to je suština bavljenja sportom. Bilo je rizično ostaviti fakultet po strani, ali u životu moramo da rizikujemo da bi nam se vratilo.

 

 

Moralo je mnogo toga da se poklopi da biste u istoj godini slušali himnu na EP, SP i Olimpijskim igrama?

- Upravo tako. Krenula je korona i koliko god da nam je donela loših stvari, meni je poslužila da se na najbolji način pripremim za najbitnije stvari u profesionalnoj karijeri. Napravila sam salu u selu, uz mene su bili treneri Roksanda i Dragan, sparing partneri Uroš i Peđa, a onda nam je Aranđelovac omogućio da se vratimo u halu i počeli su da dolaze prijatelji iz celog sveta. Naravno, oni koji su zbog novonastale situacije bili u prilici. Stizali su iz Brazila, Šajcarske, Finske, Bugarske... Iskoristila sam to da se spremim.

Kako ste se još pripremali za godinu o kojoj većina sportista na svetu može samo da sanja?

- Meditirala sam, radila vežbe, davala sve od sebe i bila potpuno fokusirana na krajnji cilj. Nije on bio vezan samo za Olimpijske igre, već je postojala želja da ne izgubim nijedan meč u 2021. godini. Tako je i bilo. Svi govore da sam uradila nešto neshvatljivo, potpuno ludački, ali poklopilo se sve nakon pada i godine u kojoj sam bila na izmaku snage, pretrpela mnogo poraza i imala nekoliko neuspešnih Premijer liga.

Na vašem primeru se može videti koliko je odricanja neophodno da se dođe do trona, a koliko je na tom planu trpeo vaš privatni i ljubavni život?

- Mnogo. Hvala vam na ovom pitanju, jer mi ga niko nije postavio. U tom periodu bila sam u šestogodišnjoj vezi i moj tadašnji partner je stvarno davao sve od sebe da me isprati i bude uz mene. Ipak, kao da smo se ugasili kada sam okončala karijeru. Pokušali smo da živimo život koji nije bio ni približan onom na koji smo navikli i nismo uspeli da se usaglasimo. 

 

Foto: Ivica Veselinov

Znači, slažete se sa onom starom da moraš sa nekim da "pojedeš džak soli" da bi ga upoznao i video možete li da funkcionišete pod istim krovom?

- Apsolutno. Mi smo se razišli na civilizovan način, nakon što smo videli kako je zapravo to u realnom životu, a ne onom koji smo vodili sve te godine. Potrebno je više vremena da nekog dobro upoznaš i shvatiš možeš li da provedeš život sa njim.

Da li vam je teško da pronađete pravog partnera?

- Biću iskrena i reći ću da jeste. Sama sam duže od godinu dana, a imam utisak da se muškarci plaše mog uspeha. Deluje da ta medalja sa Olimpijskih igara tako jako sija i kada mi se neko svidi, ne mogu da se pronađem u toj priči. Možda se samo nisam našla u pravom okruženju. Žensko sam, imam stav i čvrsto stojim na nogama. Teško me je poljuljati i izmanipulisati.

Šta treba da poseduje neko da bi zavredeo vašu pažnju?

- Najvažnije je da poštuje ženu i da ima zdrave poglede na svet. Fizički izgled mi nije presudan, ali mora da zna da živi život. 

 

Foto: Privatna arhiva

Verovatno nije lako ispratiti tempo i način života na koji ste navikli?

- Verovatno nije (smeh). Ipak, verujem da postoji neko ko je sposoban, čak i više od mene za to. Sve ostalo se gradi, nadograđuje...

Mnoge ste iznenadili odlukom da se povučete sa tatamija na vrhuncu karijere i sa samo 25 godina.

- Svesna sam toga, nije bilo lako, ali uvek sam znala da se neću takmičiti sa 30 ili više godina. Ostvarila sam cilj, osvojila sve što sam mogla, nisam imala više motiva i povukla sam se kao šampion. I dan danas kada uđem u salu osećam se tako, jer sam se otišla bez poraza na najznačajnijim takmičenjima u svetu sporta.

Recite nam za kraj kako je sportskoj u penziji? Sada radite u vojsci, a to ste zaslužili upravo zbog sportskih rezultata.

- Sjajno je u penziji (smeh). Vojska je za mene jedna lepa priča, od sledeće godine ću biti još aktivnija i angažovanija. Imam dobar posao i idem korak po korak. Ambasador sam Vojne akademije i uživam u tome.

Da li učite pripadnice lepšeg pola borilačkim veštimana?

- Još uvek ne. Trener sam, to uvek mogu da budem, ali smatram da je bolje da se moje ime i status još bolje iskoriste.