Ekskluzivno! Frederik Haus: Partizan bi osvojio EL da je spojio Dekija i mene! Slomio sam se kad sam čuo da je umro

Čuveni košarkaš Partizana i miljenik "grobara", Frederik Haus, u opširnom intervjuu za "Informer" je otkrio da je želeo da završi karijeru u crno-belima, ali da se klub odlučio da se rastane sa njim zato što je želeo da podmladi ekipu.

U modernoj košarci nema još mnogo igrača kao što je Frederik Haus. Američki bek je bio pogibeljno požrtvovan na terenu, u svakoj utakmici rizikujući neku težu povredu.

Zbog toga nije čudno što je stekao epitet miljenika navijača Partizana kroz dve sezone koliko je boravio u Humskoj, od 2002. do 2004. godine.

Danas, Haus se bavi trenerskim poslom i to u ženskoj koledž ekipi Džeksonvil, a u intervjuu za portal "Informer" je otkrio da ne zna kuda će ga put u budućnosti odvesti i da li će se okušati kao strateg u nekoj muškoj ekipi.

Međutim, nas je najviše zanimalo da se priseti perioda karijere dok je bio član Partizana, a popularni Fred nije krio oduševljenje Srbijom, Beogradom i crno-belima.

Da li dobijate poruke navijača Partizana na društvenim mrežama?

- Dobijam mnogo poruka od njih i uvek odgovorim kada mogu. Veoma sam zahvalan i srećan što sam dobio šansu da igram za tako sjajnu organizaciju kao što je Partizan. To je klub u koji je veoma teško doći, moraš da budeš veoma specijalan i srećan igrač. Zahvalan sam Saši Daniloviću što mi je pružio šansu, što me je doveo i što mi je dozvolio da budem gost u njegovoj kući, gde bismo pričali o svemu. Sjajan momak i bio je sjajan mentor.

Šta ste sve naučili od Predraga Danilovića?

- Da ne gledam previše u budućnost, već da razmišljam samo o svakoj sledećoj utakmici, da ne dozvolim da me zahvati euforija, da se posle loših utakmica ne stresiram previše i da se pomirim sa time da će se ponekad desiti da lopta ne odlazi tamo gde želiš da ode i da, kada se to desi, pokušam da doprinesem na neki drugi način na terenu. Mogao sam ja da dam 30 ili 40 poena po utakmici, ali nije to važno, već timski rad i zajedništvo. Kada to imaš u timu, onda si pobednik. Imali smo sjajnog trenera Duleta (Duško Vujošević prim.aut). On je bio sjajan učitelj, iako nije pričao engleski jezik, ali sam razumeo njegov znakovni jezik i ono što je želeo. Ono što me je impresioniralo kod njega je to što voli umetnost i kulturu. Mogu da kažem da sam uživao dok sam bio u Partizanu. Štaviše, želeo sam tu da završim karijeru, nikada nisam želeo da odem. Trebalo mi je vremena da razumem biznis. Ponekad tim ne može da te priušti, a ponekad se tim podmladi. Volim Partizan i dalje. Moj sin šeta u Partizanovoj majici, iako ništa ne zna o Partizanu i Srbiji. Rekao sam mu da ču ga jednom povesti na put u Srbiju, gde ću mu pokazati atmosferu. 

Da li Vam je bilo teško kada ste se preselili u Beograd?

- Kada sam tek došao nisam razumeo mnogo stvari. Igrali smo mnogo utakmica, a nisam imao pojma u kom takmičenju. Da li je utakmica u Evroligi, Srpskoj ligi ili ABA ligi, zato što sam momak iz Amerike koji je seo u avion i do Srbije putovao 34 sata. To je bilo teško, a bila je i jezička barijera. Srećom, tu su bili momci kao što je Kecman koji su mi pomogli. Dešava se da, kada promenite tim, postoji neko ko ne želi da ste tu. U Partizanu toga nije bilo. Svi su me dočekali kao brata, a ne kao stranca. Srećni su što si tu. Loše stvari koje su se dešavale pokušavam da posmatram pozitivno. Neke poraze uglavnom. 

Oduvek ste bili poznati kao beskompromisni borac na terenu...

- Tako sam odrastao. Moraš da igraš žešće od svog protivnika. Nije bilo važno koliko si poena dao, već koliko si koristan u odbrani, zato što odbrana dobija utakmice. Primetio sam da mnogi ne mogu da sačuvaju svog igrača, a ja sam uvek želeo da čuvam najboljeg. To je oduvek bio izazov za mene. Ne zanima me kolika je legenda Dejan Bodiroga, želim njega da čuvam. I želeo sam sam to da radim, nisam želeo bilo kakvu pomoć. Jer, ukoliko želiš da budeš najbolji, moraš da se takmičiš sa najboljima. Mada, jedna od boljih stvari u Partizanu je bilo to što su i drugi momci bili takvi. Svi su se bacali po lopte, borili se i žrtvovali svoje telo, što me je dodatno motivisalo da budem još borbeniji na terenu.

Foto: Starsportphoto

Koji srpski običaji su za Vas bili najčudniji?

- Za mene su to bile dve stvari. Prvo, kad god kad se sretneš sa nekim u Srbiji, poljubiš ga u obraz. Kada su mi saigrači objasnili da je to bio pozdrav, onda sam bio kul sa time. Nisam želeo da budem onaj tipični Amerikanac koji misli da je bolji od nekoga drugog ili da to ne radim jer sam na pijedestalu. Sve je to navikavanje na drugačiju kulturu. Ukoliko budem dolazio sa porodicom, objasniću im šta će se desiti kada te neko pozdravi. Druga stvar, pijenje rakije pre večere. To je tradicija, ali kada sam je probao, izgoreo sam usta. Ne želim ovo nikada više da pijem, kao benzin da sam popio. Kao u crtaćima kada likovima izlazi vatra iz usta (smeh). Veoma sam zahvalan što sam imao šansu da budem deo toga sveta. Moram da kažem i da mi mnogo, mnogo nedostaju burek i ćevapi. Obožavao sam srpsku hranu, palačinke... Saigrači su me vodili i na pljeskavice, na jedno mesto koje je kao prikolica, pa sam u nju stavljao majonez, kupus... To je bilo nešto najlepše što sam jeo. I hleb, o Bože kako je dobar. Nedostaje mi i Srbija leti, kada su svi napolju, zabavljaju se, smeju, šetaju... To je najlepše što možeš da imaš u Srbiji. Nema briga, niko ne nosi oružje, samo uživanje u životu. Nedostaje mi to i to stalno pričam prijateljima. 

Kada Vam već Srbija toliko nedostaje, šta Vas sprečava da je uskoro posetite?

- Ništa me ne sprečava. Imam mnogo porodničnih obaveza sa sinom. On ide na religijski kamp, košarkaški i fudbalski kamp... Nije samo do mene, moram da razmišljam i o sinu. Ne mogu da budem sebičan, želim da ima lepo leto, ali će se sigurno dogoditi momenat da obiđem sva mesta u kojima sam igrao košarku. Neću ići u Rusiju, Ukrajinu, a ni u Peć. Samo Beograd, Litvanija i Španija, da obiđem gradove da vidim šta se sve promenilo. Jedino što me zaista sprečava je to što moram da obnovim pasoš.

Tokom karijere ste igrali za rusku Lokomotivu Kuban, Azovmaš iz Ukrajine, kao i za ekipu Peći... Da li spomenuta mesta ne želite da posetite zbog političkih situacija u njima ili zbog nečeg drugog? 

- Ne baš. Prvo, ako želim da odem u Rusiju, moram da izvadim vizu i sećam se da sam je jednom platio 2.000 dolara samo da bih posetio zemlju. Da nije potrebna viza, otišao bih u Rusiju. Mada, grad u kome sam igrao, bio je okej, ali bih pre obišao Moskvu ili Sankt Peterburg. U Ukrajini bih otišao u Kijev. Uglavnom u veće gradove. Što se tiče Peći, ne pada mi na pamet da idem tamo. Ni u Albaniju. Ne bih sina tamo da vodim, samo ću da mu pokažem slike. Ne mislim ništa loše, samo, mislim da nema tamo ništa za mog sina. Ne želim da pričam loše o bilo kom mestu, ali želim da moj sin kaže "vau" kada poseti neku zemlju, kao što će sigurno biti u Srbiji.

Foto: Starsportphoto

Da li pratite Partizan ove sezone?

- Ne mogu da gledam kao pre, ali uvek pogledam rezultat kada mogu, zbog vremenske razlike i pratim Partizan na društvenim mrežama. Bili smo dobri ove sezone, malo je nedostajalo da odemo u plej-of, ali ne možeš svake godine imati dobru sezonu. Dešava se. Ne treba da kucaju na vrata Evrolige da je osvoje, već da razvale ta vrata nogom. 

Igrali ste zajedno u Valensiji sa Dejanom Milojevićem. U kakvim odnosima ste bili?

- Bio mi je sjajan prijatelj. Sećam se kada sam ga upoznao, dok je igrao za Budućnost, a ja za Partizan. Tada su ga zvali "beba Barkli" i kada sam to saznao, počeo sam da se smejem. Jednom, kada smo igrali jedan protiv drugog, mislim da je Đuro Ostojić imao problem sa faulovima, pa je Dule mislio da bi bilo dobro da ja počnem da ga čuvam. Dao sam sve od sebe da ga sprečim da dobije loptu, želeo sam da budem prava napast za njega. Kasnije, kada smo zajedno bili u Valensiji, jako smo se zbližili i imao priliku da vidim ko je on bio zapravo. Stalno smo se čuli i jednom sam ga pitao da li mogu da dođem u Srbiju da budem pomoćni trener negde, kako bih bio zadužen za razvoj Amerikanaca u Srbiji. Njemu se ta ideja dopala, ali je rekao da novac ne bi bio onakav kakav bih želeo. Na kraju je otišao u Megu, pričali smo o tome da ja dođem, ali se saradnja nije desila. Već u sledećem trenutku, on je otišao u Golden Stejt i kad god bi došao u Dalas pozvao bi me da se vidimo. Bili smo toliko bliski da ga je moj sin zvao ujka Deki. Jako sam želeo da budem na njegovoj sahrani, ali nisam znao kada će biti sahrana. Bio je sjajan čovek, prijatelj, otac, muž, brat... Neverovatan lik. Njega i Đura Ostojića smatram braćom. 

Foto: Printscreen

Kako ste se osećali kada ste čuli da je Dejan Milojević preminuo?

- Imam prijatelja iz Jute koji mi je javio da je Deki u bolnici u Solt Lejku. Bio sam zbunjen, nisam imao pojma o čemu priča. On mi kaže: "Znaš, lik sa kojim se stalno družiš. Srbin". Shvatio sam da priča o Dekiju i odmah ga pitao šta se desilo, ali mi je prijatelj rekao samo da zna da je u bolnici. Nisam znao da li je istina ili laž to što mi je rekao. Tada sam pozvao Dekija, ali se nije javio. Počeo da zovem ljude iz Golden Stejta, da bi mi jedan čovek rekao da uopšte ne izgleda dobro. Odmah sam mu rekao da me pozove i tada mi je objasnio celu situaciju i da je Deki preminuo. Onda sam se slomio potpuno. Neverovatno u svemu tome je što smo pričali nekoliko sati pre nego što se tragedija dogodila. Ta informacija me je potresla do srži.

Kada ste odlazili iz Partizana, Dejan Milojević je došao. Praktično, mimoišli ste se.

- Voleo bih da smo bili saigrači u Partizanu, jer, da smo bili, nemam sumnju da bismo osvojili Evroligu. Pogotovo u mojoj drugoj sezoni u Partizanu. Mislim da je on bio karika koja nam je nedostajala. Ne bih da pričam loše o drugim momcima s kojima sam igrao, ali Deki je imao taj kvalitet i iskustvo koje nam je bilo potrebno. 

Kako komentarišete atmosferu na utakmicama Partizana?

- Nikad neću zaboraviti period u Srbiji. Ljudi su me poštovali, pozdravljali na ulici... Atmosfera u hali je bila neverovatna, mnogo bolja nego u NBA. Energija... Kada čuješ navijačke pesme... Saigrači su mi ih prevodili, ali kada sam čuo o čemu pevaju, to mi je bio podstrek da dam još više od sebe. Pogotovo kada krenu da zvižde. Znam da ne zvižde meni, nego protivniku i znam koliko je iritantno za njih. Mada, moram da kažem da mi se ne dopada kada bacaju predmete na teren. Tako mogu nekoga ozbiljno da povrede, da mu isteraju oko ili nešto slično. Ostalo, sve je savršeno. Pogotovo kada naprave zastave sa slikama koje su maltene umetnička dela.