NIKO NEĆE REĆI DA SAM DŽUKELA! Dve godine od oproštaja Saše Ilića!

Legenda Partizana Saša Ilić pre dve godine, 19. maja na utakmici protiv Proletera, stavio je tačku na karijeru

A Saša Ilić je uz 876 utakmnica za crno-beli, osvojio 11 šampionskih titula i sedam nacionalnih kupova. Povukao se u penziju kao jedna od najvećih legendi kluba iz Humske.

- Ne volim sebe da ističem u prvi plan i jedva sam čekao da prođe ta utakmica i da prestane da se priča o tome. A sada, kada sa distance od dve godine gledam kažem da je sve bilo fantastično organizovano i svaki put kad pričam o tom susretu emocije su ogromne i jake. Na sve se to nadovezalo pravo nevreme uz jaku kišu i grad, a trenutak kad sam u društvu sina Nikše obišao krug oko terena na atletskoj stazi nikad neću zaboraviti - rekao je Saša Ilić za klupski sajt.

I danas se svi ljubitelji fudbala sećaju posledsnjih trenutaka, napustio je teren u 82. minutu meča sa Proleterom, ostavivši trag kopački na betonu. Taj otisak zauzima posebno mesto u njegovom stanu.

Foto: Starsportphoto

- O tome brine moja supruga Tijana. Odlagao sam odlazak u penziju dugo, ali sam bio svestan da će i taj trenutak jednom doći. Na ruku mi je išlo i to što tokom karijere nisam imao problema sa povredama, čemu je verovatno najzaslužnija genetika. Iskreno, nisam živeo ni preterano sportski, ali genetika je učinila svoje. Partizan je za mene način života, tu sam odrastao, naučio da pobeđujem i gubim, stekao prijatelje i kumove...

Saši Ilići je uvek bio jednako poštovan i na drugoj strani Topčiderskog brda.

- Ne verujem da će neko reći nešto loše o meni, da će neko reći da sam, džukela. Mogu da kažu da sam igrao ovako ili onako, ali zaista mislim da će većina o meni pričati pozitivno i na to sam zaista ponosan. To pokušavam da usadim novim generacijama. Utakmice, golovi, dobre partije, loši momenti. Sve to dođe i prođe. Važno je kakav utisak ostavite.

Foto: Starsportphoto

Otkrio je šta mu posebno nedostaje.

- Nedostaje mi kafa kod pokojnog Draganca. On je znao moje navike. Budio sam se pre saigrača. Znala se moja rutina. Kafa, ceđena pomorandža i novine. Niko nije smeo da mi dira. 

Fali mu i druženje sa saigračima.

- Naše šale u mojoj sobi, gde smo se svi okupljali. Igrali karte, kovali planove za trofeje, izlaske… I iskren da budem, posle te oproštajne utakmice, i tog finala Kupa koje je bilo nekoliko dana kasnije, mislio sam da će se to nastaviti. Tek sam mesec ili dva kasnije počeo da shvatam da više ne igram i da prestaju sve one rutine koje sam imao godinama unazad. Teško sam to prihvatio, ali moralo je i to jednom da se desi.