U SVOJOJ 73. GODINI DANE PROVODI U MAJSTORSKOJ RADIONICI! Duško Milin čuva stari zanat od zaborava!

Kovačke radionice u Banatu odavno su zatvorene, a samo se u jednoj čuje zvonak udar čekića o nakovanj. Kovač Duško Milin iz Bašaida ,,gazi” sedamdeset drugu i jedan je od poslednjih majstora u Srbiji koji stari zanat čuvaju od zaborava

Jedan od poslednjih kovača u Srbiji, iako na pragu sedamdeset treće, Duško Milin iz Bašaida, dane provodi u svojoj majstorskoj radionici. Daleko od svojim mlađih godina, kada je još kao mladić počeo da se bavi ovim zanatom, kovač Duško priča da se za taj posao opredelio, jer ga je jako voleo. Otac mu je bio kovač, pa Duško smatra kako su geni bili presudni u njegovoj odluci.

- Od malih nogu sam se zainteresovao za kovački zanat, otac je bio kovač, pa sam od njega učio. Rođenog brata nije interesovao ovaj posao, više se bavo sportom. On je odlazio na stadion, a ja u kovačnicu. Otac nam je rano umro, pa sam morao ozbiljnije da se bavim kovačkim zanatom - priča Milin.

Foto: V.N.

U svojoj radionici ima nekoliko alata i, kako kaže, iako danas ima puno više lakših i savremenijih, njemu je dovoljno ono što ima: nakovanj, vatru, čekić i aparat za varenje.

Iziskuje veliki fizički napor. Teško je posebno leti, kada su vrućine, a mora se stajati kraj vatre. Ali, Duško, ovaj zanat voli, pa mu ništa ne pada teško. Nisu ga usporila ni dva infarkta koja je doživeo.

- Za kovački zanat potrebna je volja da se radiš. Kao i za svaki posao, ako nešto ne voliš, nemoj ni počinjati da radiš. Kad otkujem raonik, proveravam da li sam ga dobro napravio, da li sam zadovoljan ili ne. Imam eć dovoljno iskustva da sam ocenim predmet koji otkujem - navodi Duško.

Foto: V.N.

Posebno je ponosan na svoj veliki nakovanj težak preko 85 kilograma i star više od 100 godina. Kupio ga je njegov otac od majstora Dina Beše iz Bašaida kod kojeg je učio zanat kao kalfa.

- Nisam siguran šta mi je otac pričao, da li je taj majstor kupio ovaj nakovanj nov ili ga je od nekog otkupio. Za svo ovo vreme, smo jednom sam morao da ga ravnam, što znači da traje - dodaje kovač.

Foto: V.N.

Nekada je selo bilo puno konja i uglavnom se zemlja obrađivala na starinski način konjima koji su vukli i radili, pa je samim tim i za kovače bilo puno više posla. Duško nije živeo samo od kovačkog zanata. Promenio je nekoliko firmi i radio kao kotlar. Danas je posla manje, uglavnom ljudi dolaze da im uradi potkovice za konje, raonike, vuče za prikolice, klanfe za pričvršćivanje, beočug za vezivanje krava i šarke za svinjce. A da je sve manje kovača, kako u Bašaidu, Kikindi i okolini, tako i u celoj Srbiji, govori podatak što kod Duška najviše dolaze ljudi iz okoline pa tako i iz susednih Melenaca.

- Ima i danas posla, ali mnogo manje nego što je ranije bilo mušterija. Dolaze i iz Melenaca kod Zrenjanina, poručuju iz susednih mesta, ali je ranijih godina, kada je stočarstvo bilo razvijenije, i porudžbina bilo više - kaže Milin.

Foto: V.N.

Iako se od tog posla ne može živeti, jer ga nema svaki dan, Duško gotovo suznih očiju kaže da bi voleo kada bi ga neko nasledio, ali za sada nema ko. Sin je moler, a unuci i praunici, ko zna…

- Nema ko da me nasledi. Dolaze mušterije da kupe stari nakovanj, ali ja ne želim da ga prodajem. Imam običaj da kažem da mi je to ostalo babe (oca). To sam rekao i sinu, kada je jedan stari aparat hteo da nosi na otpad. Ne želim da prodajem ništa što je othranilo moju porodicu - kategoričan je Duško.

Foto: V.N.

Kovački posao iziskuje pomoćnika, jer se gvožđe za vreme rada brzo hladi. Duško je u braku sa suprugom Vidosavom, njegovom, kako kaže, desnom rukom, koju, kad zatreba, zove, pod znacima navoda ,,telefonom”, a to je udaranje čekića o nakovanj. Vidosava prepoznaje dobro poznat zvuk i spremno stiže da pomogne suprugu.

- Pomažem suprugu, šta god zatreba. Naročito od kada je imao dva infarkta. Savetujem ga da manje radi, jer je za ovaj zanat potrebna snaga, ali on ne odustaje - kaže Vidosava.

Na odlasku, Duško nam pokazuje svoj najveći ponos, stariji i od njega samog. Poljska stara kovačka vatra stoji u dvorištu i podseća kako se nekada davno radio zanat koji izumire.

Opraštamo se od vrsnog kovača i njegove supruge Vidosave Milin, srdačno, kako smo i dočekani i nadamo se da će se u njihovoj porodici, ipak, naći naslednik kovačkog zanata.