Svaki dan jede slaninu i čeka stotku! Deda Čičan krcka penziju i tuguje za svojom Sarajkom

Sremac Branko Lođinović-Čičan (98) iz fruškogorskog sela Grgurevci, sigurno je među poslednjim živim partizanima! Zdrav, krepak, ljubitelj života i ljudi, svoju formu održava, kaže, jedući slaninu i banane!

Obožava i druge sremske đakonije a kako i ne bi kada u rukama ima zanat mesara, kobasičara i godinama je radio kao šef prerade mesa u Sarajevu.

Tamo se iz Srema obreo posle Drugog svetskog rata. Živo se seća svega. 

- Kao dečkić sa 13 godina doživeo sam masakr i pokolj 300 meštana  Grgurevaca! Mater moja spasla me je tog dana 6.juna 1942.godine sigurne smrti, sakrila od Nemaca, koji su mi u nepovrat odveli oca sa svim ostalim muškarcima u grobnicu. Terali su ih na kraj sela, tu gde je njima posle rata podignut spomenik. Trčeći, onako go i bos tog jutra, preturao sam po leševima tražeći oca -priča deda Branko, poznat svima po partizanskom imenu Čičan.

Kad je u posleratnim godinama od Tita, kaže, dobio lep stan u Sarajevu, upoznao je ljubav svog života, lepu Bosanku, svoju pokojnu suprugu Grozdanu.

- Umrla je, nažalost, pre 18 godina. Bila je dama, prava Sarajka, a kad smo odve došli 90-ih, malo joj je u početku bilo teže da se uklopi u seosku sredinu. Umrla je tugujući za svojim Sarajevom-  priča starina.

Od dvoje dece imaju petoro unučadi i četvoro praunučadi. Ponosan je na svoje unuke, koji su svi fakultetski obrazovani, a unuka je čak i doktor nauka. 

Društvo mu u starosti pravi meštanin Kuca, njegov major, kako u šali kaže, dok on njega oslovljava sa generale!

U Grgurevcima živi i ćerka sa porodicom, koja ga svakodnevno obilazi, kuva, sprema i brine o
ocu.

-  Imao sam lep život, sad krckam svoju penziju, krckam svoje poslednje godine... Život treba voleti i sreću tražiti u malim stvarima - poručuje mladima deda Čičan.