Istorijska priča o drinskim splavarima! Zoran čuva sećanje na najlepše dane svog detinjstva! (FOTO)

U nedavnoj manifestaciji Drinskoj regati iz zabave je učestvovalo oko 1.500 plovila i nekoliko desetina hiljada ljudia, a nekada je splavarenje bio posao i način da se prehrane porodice, nešto od čega se živelo.

O tome svedoči Zoran Stefanović Ćerana iz Perućca, čiji su se otac i deda bavili ovim zahtevnim i opasnim poslom.

- Balvani su stizali sa planine Tare, iz Crne Gore, preko reke Ćehotina, sa Lima iz Brodareca i Šćepan Polja još od početka prošlog veka. Bilo je nekada hiljadu splavara iz sela oko Drine i oni su uglavnom polazili od Brodareva pa Limom i Drinom, a glavna ruta je bila do Sremske Rače. I tim vodenim putem se splavarilo sve do 1955. godine, kada je kod Zvornika izgrađena hidroelektrana i pregradila put splavarima. A poslednji balvani Drinom su išli 1963. godine, sve dok nije počela izgradnja hidroelektrane u Perućcu. Splavarilo se do Smedereva i Beograda, gde je bila Prometna banka, koja je bila otkupljivač građe – kaže Zoran, koji deli sećanja svog oca i dede. 

Foto: Z.G.

On je tek pošao u školu kada su poslednju splavari plovili Drinom. 

- Zapamtio sam da su splavari uvek pravili konvoj koji je imao stotinak splavova. Otac je pričao o prednjaku i zadnjaku. Prednjak je bio najvičniji splavar, koji komanduje, iskusan i jak splavar, a zadnjak onaj sa manje iskustva. U konvoju je bila splav komora u kojoj se kuvala hrana. Imao je ognjište ozidano kamenom i kuvao se pasulj, kupus i krompir, a ako se usput uhvate neko jagnje ili prase, to je pravo veselje – kaže naš sagovornik.

Splavovi su sastavljani od balvana, a povezivani ekserima splavarcima po 20 cm, lipovom oputom koja se kuvala i njome uvezivali balvani napred, da se splav ne bi razbio o stenu. Zato je prednjak morao da zna svaku stenu celim vodenim putem, jer je on je, kako kaže Zoran, bio mašinovođa, koji navodi kuda putuje konvoj.  

- Jedan splav je imao oko 10 do 15 kubika balvana. Svi ti balvani prihvatani su na ušću reke Dervente, iznad Perućca oko 7 km. Dolazili su drvenom prugom sa Bature, a tu je bila žičara visoka 800 m sa drvenim stubovima, a onda idu kroz rižu, tunel od drvenih balvana dužine oko 150 m, i riža je išla do reke Drine. Kad se iz tog tunela balvan pusti, on leti sam, udari u bosansku obalu Drinu, voda ga vrati, a splavari ga drvenim čakljama hvataju, vežu i formiraju konvoj. Uglavnom su to bila bor, smrča i jela – kaže Zoran. 

Splavarenje je u to vreme bio najjeftiniji transport drvene građe od Crne Gore do Beograda. 

- Leti nije bilo splavarenja, jer je bio mali vodostaj Drine. Čekalo se proleće, jesen, zima, velike kiše. Leti su splavari radili na svojoj zemlju, ali neplodnoj ovde jer je kamenita, a štete im je nanosio i medved. Ma koliko bio težak posao splavara i po 15 dana bez porodice, na vodi, zarada je bila dovoljna da prehrane porodice. Vraćali su se uglavnom peške, kamionom koji stopiraju, kako se ko snađe, imali su po dve do tri kafane gde prenoće... Neki usput potroše sve što zarade na kocki, piće, a ponekad i na žene – dodao je Zoran sa osmehom. 

U Perućcu se nalazi i Splavarska pećina. Tu je bio magacinski prostor, neki osnovni alat koji su splavari koristili, a imala je i reflektore koji su osvetljavali Drinu do Bosne i gore prema reci Derventi. Danas je tu napravljena uređena pešačka staza. 

I zato danas, u čast nekadašnjih splavara, održava se Drinska regata. U njihovu čast prave se četiri velika splava, koji 15 minita pre starta hiljade plovila, krenu Drinom. Danas se splavovi prave drugačije i brže, i koriste se samo u turističke svrhe. 

- Takav splav je obično dužine 14 m, širine 4 m i na njega stane oko 30 ljudi. Takav splav je težak oko 20 tona plus ljudi. Ima dva vesla, jer splav se može kretati levo i desno, nikada napred ili nazad. I tako se putuje 26 km, sa jednom pauzom, do cilja u Rogačici. Splavovi se rasformiraju i vraćaju u strugaru, i čeka se sledeća godina da se pravi novi splav. I tako 29 godina čuvamo sećanje na naše stare splavare – kaže Zoran.