Poslednji srpski vojnik koji je branio Kosovo i Metohiju od Šiptara: "Vi idite, ja ostajem!"

Miloš Ćirković, zaboravljeni heroj iz Belog Polja bio je simbol čuvenog srpskog inata. U junu 1999. godine, počelo je povlačenje naše vojske i policije sa Kosova i Metohije, sa njima je bežao i goloruki srpski narod koji je po ko zna koji put bio meta šiptarskog terora, ali ne i on.

Tih dana u junu 1999. godine većina gradova na Kosovu i Metohiji bili su ispražnjeni od Srba. 

Tragična dešavanja zbog terora šiptarskih ekstremista nisu zaobišla ni grad Peć. Srbi počinju da napuštaju sela Sigu, Brestovik, Pećku Banju, Ljevoš, a naposletku napuštaju i sam grad, a samo 2 km jugozapadno od Peći nalazi se Belo Polje.

Belo Polje je bilo naseljeno većinski srpskim stanovništvom. Baš iz tog razloga oni postaju meta Arnauta. Dosta Srba je bilo ubijeno tih dana u Peći i okolini kao i u Belom Polju. Mitropolit Amfilohije je uz episkopa Artemija, blaženopočivšeg patrijarha Pavla i episkopa Atanasija Jeftića tih dana obilazio Srbe širom Kosova i Metohije. Često su ugroženi bili primani na konak u manastirima koji su bili pod zaštitom stranih snaga, a dobar deo manastira nije ni bio pod zaštitom i kao posledica toga je da su isti pretvoreni u gomilu kamenja.

Foto: sites.google.com

Obilazeći ono malo Srba koji su ostali u pećkom kraju, mitropolit Amfilohije doznaje od Italijana da je u Belom Polju, već potpuno napuštenom selu, ostao jedan čovek i to u uniformi i naoružan. Taj čovek se zvao Miloš Ćirković. Tada je imao 38 godina i pre rata je bio šumar, a u ratu vodič srpskih specijalaca koji je u svojoj jedinici bio zlata vredan jer je poznavao svaki krš i grm upećkom kraju. Amfilohije odlučuje da pošalje sveštenika Radomira Nikčevića da vidi ko je taj čovek i da ga nagovori da pređe u Patrijaršiju na sigurno.

Foto: sites.google.com

 

Otac Radomir zatiče Miloša naoružanog i u vojničkoj uniformi. Iako ga je nagovorao da se izvuče iz Belog Polja, otac Radomir je shvatio da pred njim stoji jedini preostali srpski vojnik na Kosovu i Metohiji koji je bio pun nacionalnog ponosa i prkosa, a kada ga je poslednji put zamolio da pođe za njim put Patrijaršije dobio je gotovo preteći odgovor:

- Ti ćuti, da te ne ubijem! Sram vas bilo, svi ste vi izdali, idite, ja ostajem - rekao je tada Ćirković ocu Radomiru na šta mu je sveštenik odgovorio:

- Dobar si dio izabrao, Miloše srca obilićevskoga! Bog te blagoslovio na dobar podvig, Miloše Ćirkoviću - kazao mu je otac Radomir.

Otac Radomir je pri povratku u Patrijaršiju, pošto nije uspeo da izvrši poveren mu zadatak, ispričao Amfilohiju sledeće:

- Sva mu je kuća izrešetana. On, zabarikadiran u mrtvom betonskom uglu prizemlja sa gomilom municije unaokolo. Rešen da brani svoj kućni prag do smrti. Zahvaljuje na brizi i pozdravu, ali odlučno odbija da napusti svoj dom, odrešito prekidajući svako dalje nagovaranje - kazao je tom prilikom otac Radomir.

Idućih nekoliko dana otac Miljko i Rade Pavlović su Milošu svaki dan donosili hranu. Svaki put su videli sve više ispaljenih čaura i sve više mrtvih Arnauta pred njegovom kućom. Danonoćno su Šiptari jurišali na Miloša, ali svaki put su izvlačili deblji kraj. Miloš im je svaki put priređivao iznenađenje jer stalno je menjao položaje po napuštenom selu. Jedne noći su mu se dvojica Šiptara privukla do njegovog kreveta na kojem je spavao, ali uspeo je da se odbrani. Jednog je ubio, a drugi je pobegao i od tada je slabo spavao. Međutim, osmog dana otac Miljko i otac Rade dolaze u Belo Polje da donesu hranu Milošu. Od Miloša nije bilo traga ni glasa i njegova kuća je spaljena, a ispred kuće izbrojano je 12 šiptarskih leševa. Pred seoskom školom, nađena su dva izgorela blindirana vozila, a posada u njima je takođe izgorela.

Foto: sites.google.com

 

U njegovoj bombama, mecima i vatrom oštećenoj kući nađeno je svega nekoliko stvari. Ikona Sv. Alimpija Stolpnika, Miloševe krsne slave, Sveto Pismo i dosta crkvenih knjiga, neke porodične slike i guslarsku kasetu o smrti kosovskog viteza Jovana Milačića policajca koji je poginuo u Prekazama u Drenici. Do dana današnjeg ne zna se šta se desilo sa Milošem. Veruje se da je 20. juna 1999. godine bio ranjen, savladan i zarobljen od strane Šiptara, međutim, sigurno je da više nije među živima. Svoju glavu je skupo naplatio dušmanima, ubio je najmanje 18 Šiptara, a veruje se da je broj ubijenih Šiptara znatno veći.

Stvari koje su pronađene u njegovoj kući su pohranjene u Patrijaršijskom konaku, a onda je rodbina preuzela te stvari. Neki su rekli da su Miloša tih dana videli u Andrijevici u Crnoj Gori, ali se ta informacija pokazala netačnom. Njegova braća su posvedočila da su ga poslednji put videli tog dana kada su napuštali Belo Polje.

Foto: sites.google.com

 

Na nagovaranje braće da uđe u autobus i pođe sa njima, Miloš obučen u vojničku uniformu i sa puškom u ruci im je samo rekao:

- Vi idite, ja ostajem - kazao je Miloš braći.

Eto to je bila priča o jednom čoveku koji nije mogao da napusti dom i koji nije mogao da trpi ovu nepravdu, koja i danas traje u još većem obimu koja se nadvila nad srpskim narodom. Međutim, ova priča još nije gotova, jer se još ne zna sudbina ovog junaka. Bio je poslednji srpski Obilić 20. veka.