BORBA SA ANOREKSIJOM IZ PRVOG LICA! Magdalena se kao devojčica susrela sa ovim teškim poremećajem u ishrani, a sada pomaže drugima da se izleče!

Oko 40.000 mladih u Srbiji pati od nekog poremećaja u ishrani, od toga 95% čine devojke

Kada kažemo anoreksija, mislimo pre svega na poremećaj u ishrani koji karakteriše niska telesna masa i iskrivljena percepcija tela uz opsesivan strah od gojenja. Najčešće se javlja u pubertetu, kod mlađih adolescentkinja, ali nije isključena ni u kasnijem uzrastu.

Intezivni strah od dobijanja na težini pretvara se u fobiju prema hrani pa obolela osoba izbegava obroke, koristi medikamente u cilju smanjenja apetita ili zloupotrebljava laksative.

Foto: printscreen

Dvadestdvogodišnja Magdalena Miković, nakon što se sama suočila sa anoreksijom, odlučila je da se posveti pružanju podrške onima koji se bore sa istim problemom.

- Kod mene se prvi put javila negde između 13. i 14. godine. Sada kada sam počela da radim sa devojkama, vidim da se javlja i ranije - već od desete, jedanaeste godine. Anoreksija se uglavnom ne javlja kod osoba koje imaju višak kilograma. Eventualno može da se javi kod onih koji imaju višak, naglo izgube na težini i onda stvore strah od hrane. Ja sam neko ko mnogo voli da jede. Opsesivno sam mislila o hrani i nakon što ceo dan ništa ne pojedem, uveče pojedem jabuku ili parče piletine. Uglavnom je to bila hrana koja nije bila bogata kalarijski i praktično nije pravilo razliku da li sam jela malo ili nisam jela gotovo ništa - priseća se naša sagovornica.

Foto: printscreen

Anoreksiju nije uvek lako prepoznati, naročito kada se javi kod ljudi koji nisu ekstremno mršavi, kao što je to bio Magdalenin slučaj. 

- Mislim da niko ne bude svestan problema. Akoreksija se najčešće vezuje za devojke koje su visoke, koje se bave manekenstvom ili sportom. Mojoj porodici nije palo na pamet da to može meni da se desi. Delimično sam sama shvatila da sam opsednuta hranom i da je strah od gojenja postao preveliki. Dešavalo mi se da sa ocem odem na ručak i kažem kako nisam gladna, da ću pojesti samo parče njegove pice ili da naručim salatu sa tunjevinom. Tada su i oni primetili da nešto nije u redu jer sam počela da izbegavam hranu koju inače volim. Profesori su bili zbunjeni, mama i tata u strahu. Videlo se da ne mogu da funkcionišem normalno, da se više ne družim sa prijateljima, da mi je pažnja u školi smanjena. Onda smo potražili pomoć - kaže Magdalena. 

Foto: printscreen

Na pitanje koliko je kilograma izgubila nije želela da nam da odgovor. Smatra da spomen bilo kakvih brojeva može negativno uticati na ljude koji se bore sa nekim vidom poremaćaja u ishrani. Iako je ona sama upala u kategoriju neuhranjenih, ističe kako postoji i atipična anoreksija kod koje je dominantniji stah od hrane. Ujedno je fobiju mnogo teže rešiti nego povratiti kilažu. 

- Tokom nekih faza lečenja meni je bivalo fizički bolje, ali ja sam i dalje imala ogroman strah od hrane i od gojenja koji bi me opet vraćao u simptom pa sam opet kretala sa restrikcijom određenih namirnica i tako dalje. To je bila rana koja nije bila zalečena do kraja. Kad god bi mi se desila neka životna kriza, vraćala bih se unazad. Često možemo čuti - samo ti jedi, biće ti bolje. Izjednačavati oporavak sa hranom je velika greška. Oporavak treba da se izjednači sa emoicijama - tvrdi ova studentkinja psihologije.

Svoju borbu pretočila je 2016. godine u roman "Plava".

- Sve češće mi se javljaju devojke koje mi kažu kako im je moja knjiga u najkritčnijem periodu pomogla ili im spasila život. Kako se nisu osećala usamljeno jer je junakinja knjige Luna bila sa njima i prolazila sve kroz šta prolaze te mlade devojke - kaže za kraj Magledalena Miković.

Ukoliko primetite da vi ili neko vama blizak opsesivno broji kalorije, ukoliko je opsednut onim što će uneti u organizam i prečesto priča o hrani, brzo gubi na kilaži, javite se lekaru i potražite pomoć. Na sajtu anoreksija.rs možete pronaći mnoštvo informacija koje vam mogu biti od koristi.