ČEKALA SAM NA OVO 40 GODINA! Evo kako se ostvario san jednoj medicinskoj sestri, NIJE VEROVALA DA JE OVO MOGUĆE!

Posle skoro 40 godina, na izmaku svog radnog staža, dočekala sam da se otvori Klinički centar Srbije i da u njemu provedem svoj poslednje godine pred penziju! Karijeru sam počela otvaranjem Urgentnog centra, a završiću je u opet u novoj, većoj, velelepnoj ustanovi, ovako za Informer priča Ljiljana Kljajić (58), glavna sestra urgentne kardiologije

Nagrada pred penziju

Sestra Ljilja na krije da je rad u ovakvoj bolnici san svakog zdravstvenog radnika i da je na nju čekala još po završetku srednje škole!

- Kada sam završila srednju medicinsku školu govorili su mi da ću preći u tadašnji Klinički centar koji nije bio još uvek integrisan. Međutim, to se nije desilo. Karijeru sam započela na bivšoj "Internoj B" klinici, a onda sam se 1984. zaposlila u novootvorenom Urgentnom centru gde sam radila do dana današnjeg. Da ću preći u Klinički centar i da će on biti završen, to nisam mogla ni da zamislim. Ni sanjala nisam. Ali, ipak sam dočekala i taj dan. I, to pred svoje poslednje godine radnog staža - ushićena je Ljiljana i ističe:

Foto: Informer.rs

- Kada su počeli radovi i kada je već bilo izvesno da će se klinički otvoriti bila sam presrećna i ponosna. Jer, za mene je ova ustanova moja druga kuća. Imam dve kuće, jednu gde živim sa svojom porodicom, a druga od koje živim. Bilo mi je puno srce kada sam prvi put prošetala hodnicima svog novog odeljenja. Izgleda fenomenalno. Boje zidova, najnoviji aparati, moderni kreveti... Sve je prelepo, nalik onim ustanovama kakve smo do sada gledali na filmovima. Za mene to je satisfakcija, nagrada, motivacija... Za sve ove godine koje sam dala ovoj ustanovi i koje ću dati kada pređemo u novu zgradu. 

Pored nje, da se presele u novi centar, nestrpljivo čekaju i sve njene kolege, koje su sanjale isti san.

- Kolege stalno pitaju kada ćemo preći, prosto ni oni ne mogu da veruju da je došao taj trenutak. Ali, oni koji tek počinju treba da budu srećni što dolaze ovde. Malo je ljudi koji mogu da dođu u ovakvu zgradu, u ovakvu kuću i da započnu svoj radni vek. U uslovima koji će biti i lakši i bolji za rad, jer se u našoj ustanovi svakodnevno vodi borba za ljudski život. 

Na pitanje, da li će joj biti žao što posle 36 godina odlazi iz Urgentnog centra, sa očima punim suza, ova heriona odgovara:

- Iskreno, hoće. U toj ustanovi smo spašavali živote, delili i lepe i ružne trenutke... Puno je uspomena nakon toliko godina. Bili smo jedna velika porodica na malom prostoru. Ali, verujem da ćemo takvi ostati i u novom Kliničkom centru.