Uz ovu pesmu svi igraju i pevaju, a retko ko zna ko je njen tvorac

Ova pesma je uvek na repertoaru svih bendova koji sviraju narodnu muziku i na velikim i manjim slavljima. Izvode je horovi širom sveta, mogli smo da je čujemo i u američkom filmu, a čuveni srpski violinista Nemanje Radulović obavezno je izvodi na nastupima širom planete.

Sa prvim taktovima, i srce i noge igraju! "Niška Banja, topla voda" podiže atmosferu i raspoloženje. 

Međutim, malo je poznato da je autor ove pesme obućar, glumac, fotograf, vajar, operski pevač, kompozitor i dramski pisac Dušan Cvetković iz Niške Banje, poznatiji kao čika Duca. 

Cvetković je rođen je 1892. godine u Nišu i profesionalnu karijeru započeo je kao obućarski pomoćnik, ali njegova umetnička priroda bila je jača od svega i vodila ga je kroz život.

Bavio se pevanjem, komponovanjem i glumom a glumio je u predstavama širom nekadašnje Jugoslavije. 

Napisao je čak 57 drama a iza sebe je ostavio 43 ploče starogradske muzike. Iz Beograda je 1923. godine otišao u Pariz, gde je snimio prvu ploču na srpskom jeziku. 
Čuvenu  pesmu "Niška Banja, topla voda", komponovao je davne 1927.godine, a poznatije njegove pesme su i "Oj, Nišavo, vodo mutna", "Mori tugo" i "Jordanke mori". 

Prema rečima Cvetkovićeve praunuke Maje Cvetković Marinković svaka pesma i svaki dramski tekst koji je napisao njen pradeda imaju svoju autentičnu priču. 

 

- Pesma "Niška Banja, topla voda" nastala je kao raport, kada se gradilo banjsko kupatilo. U originalu je samo prva strofa bila ista, a imala je sedam strofa. Muzika i takt su ostali isti, ali vremenom su promenili reči. Zanimljiva priča vezana je i za njegovu pesmu "Udavija se jedan nišlijski kalfa".  Kažu da je nastala iz osvete. Deda Duci se sviđala Stanika, a to je saznao njegov drug Aleksa, potukli su se, a deda je, da bi mu se osvetio, napisao tu pesmu - ispričala je Maja.

Cvetković je učestvovao u Balkanskom ratu odakle se vratio ranjen.

U toku Prvog svetskog rata bio je mobilisan i sa srpskom vojskom prešao je preko Albanije. Tokom 1916. godine bio je na oporavku u Africi, gde je naredne godine počeo da igra u Srpskom vojničkom pozorištu u Bizerti pa sve do početka proboja Solunskog fronta. 

Kao glumac svoj zenit ostvario je u starijem dobu i istakao se u karakternim i komičnim ulogama, a naročito u izvanrednom tumačenju likova sa juga Srbije.
Umro je 1978. u 86. godini u Nišu.

U Niškoj Banji, njemu u čast, podignut je spomenik u njegovoj prepoznatljivoj pozi...