Kada se delila se braćom, Milevi se dogodilo ovo: Životna priča domaćice iz Loznice

Priča Mileve Ignjatović iz Baščeluka kod Loznice pokazuje da ima raznih ljudi. Dok se jedni posle smrti roditelja otimaju za nasledstvo, drugi za to ne mare, važnije su im nematerijalne stvari.

U kući Mileve Ignjatović iz Baščeluka kod Loznice danas živi deset članova porodice. U taj dom stigla je pre 54 godine, sa sedamnaest i po godina...

Tu je sa suprugom podigla troje dece, dva sina i ćerku, a danas ima šestoro unučadi, tri unuka i tri unuke, i dvoje praunučadi.

Posle više od pola veka porodičnog života kaže da se velika zajednica može sačuvati samo uz dogovor, rad i međusobno poštovanje.

- Zajednica je svetinja. Mora se razgovarati i dogovarati. Ne može se ponižavati ni čovek ni žena. Tako i deca uče šta je porodica - priča Mileva.

Kada je kao devojka došla u novu kuću, zatekla je svekra i svekrvu i domaćinstvo u kojem je posla bilo od jutra do večeri.

Foto: M. K.

 

Završila je četiri razreda škole, ali kaže da joj život nije ostavljao mnogo vremena za ono što nije moralo da se uradi.

Radila je na imanju, kopala, brinula o stoci i obavljala sve poslove koje je život na selu donosio. Kaže da joj nijedan posao nije bio težak kada je trebalo nešto stvoriti za porodicu.

- Nije pitanje šta sam radila. Trebalo je pošteno stvoriti i doneti svojoj deci. Tuđe pare mi nisu trebale - kaže Mileva.

Svoju decu je, priznaje, vaspitavala strogo. Davala im je koliko je mogla, ali je zauzvrat tražila poštovanje. I danas joj, kaže, ljudi iz sela postavljaju isto pitanje, kako je moguće da desetoro ljudi živi u jednoj kući, a da se njihova svađa ne čuje.

Odgovor pronalazi u razgovoru.

- Ako nešto imam da im kažem, saopštim im na lep način. Ne morate zbog mene da ustajete, ne morate zbog mene da radite, ali treba misliti šta ćete sutra preneti svojoj deci - govori Mileva.

Posebno je vezana za priču o svojoj majci, o kojoj je brinula i u dubokoj starosti. Pamti trenutke kada ju je dovodila u svoj dom, gde su je dočekivali unuci.

Foto: M. K.

 

- Moju majku kada sam dovodila ovde sa 92 godine, ona se prekrstila ispred kuće i samo govorila: "Da su ti deca živa i zdrava, sine." Jedan sa jedne strane babu zagrli, drugi sa druge. Ona puna sreće - priseća se Mileva.

Dok je majka još živela u Trbušnici, Mileva je, kaže, stizala da namiri stoku i završi poslove u svom domaćinstvu, a zatim odlazila kod nje. Kada je videla da više ne može sama, ponudila joj je da pređe kod nje.

- Rekla sam joj: 'Dođi kod mene, majko. Ostavi penziju mom bratu. Ovde ćeš imati sve što ti treba.' Tako sam odgajala i svoje sinove - kaže ona.

Porodične veze za Milevu nisu pitanje imovine. Navodi da se odrekla nasledstva svojih roditelja u korist braće i da zbog toga nikada nije zažalila.

- Kada sam došla u sud, žena se čudila što se odričem. Ništa mi na svetu ne treba. Volim svoju braću. Meni trebaju oni živi i zdravi, da se vole - priča Mileva.

I svojoj deci danas govori slično. Sinovi su odrasli, ćerka se udala u Gornji Dobrić, stigli su unuci, a zatim i praunuci. Kada se porodica okupi, kaže, ništa joj nije važnije od toga da ih vidi zajedno.

- Kad mi dođu unučići, za mene ne postoji ništa drugo. Sinu sam rekla: "Ne prljaj, sine, ruke. Ne treba ti ništa što nije tvoje. Imaš svoju decu i svoju braću." Kad ja umrem, hoću da vas vidim da pomažete jedan drugom.

Foto: M. K.

 

Mileva često poredi vreme u kojem je odrastala sa današnjim. Smatra da se odnos prema roditeljima i starijima promenio i da se porodične veze lakše prekidaju. Ne krije da su njeni stavovi oblikovani vremenom u kojem je odrasla, kada su autoritet roditelja, rad i obaveze u domaćinstvu bili sastavni deo svakodnevice.

O svom ocu govori sa posebnim poštovanjem. Pamti ga kao vrednog i sposobnog čoveka koji je, kako kaže, umeo "od ničega da stvori nešto" i da oko sebe okuplja dobre ljude. Od njega je preuzela i uverenje da nije svejedno sa kim čovek provodi vreme.

- Stalno pričam deci da nije stvar biti sa svakim u društvu. Morate da znate ko vam je prijatelj, a ko nije - kaže Mileva.

Za 54 godine provedene u istom domu promenilo se gotovo sve oko nje. Stasale su nove generacije, drugačiji je način života, a poslovi koji su nekada određivali svaki dan na selu više nisu isti.

Ipak, ono što Mileva želi da ostavi iza sebe ne meri ni zemljom ni nasledstvom.

Za nju je najvažnije da se deca, unuci i praunuci okupljaju, da ne zaborave starije i da, kada nje više ne bude, ostanu jedni uz druge.

 

BONUS VIDEO