OVAJ SRPSKI OBIČAJ JE KARAĐORĐE NAJSTRAŠNIJE KAŽNJAVAO! A on je i danas, u malo drugačijem obliku, deo naše tradicije!

Najveći broj istoričara se slaže da je ipak bila reč o tamnoj strani običaja, pre svega, proisteklih iz teškog i surovog života na ovim prostorima. Ipak, danas mnogi na otmicu devojke gledaju kao na simpatičan i koloritni događaj iz naše prošlosti

Najjednostavniji slučaj otmice bio je zapravo sporazumni dogovor dvoje budućih supružnika. Momak i devojka su se zagledali jedno u drugo, ali devojčini roditelji iz bilo kog razloga nisu odobravali brak, pa je momak, u dogovoru sa svojom voljenom, organizovao njenu otmicu, a zapravo bekstvo.

Nakon uspešne "akcije", nekoliko dana kasnije, glava mladićeve porodice bi odlazila u kuću devojke i tražila "primirje". Čitav slučaj uglavnom se završavao saglasnošću i ugovaranjem svadbe.

Bilo je slučajeva i da su roditelji sami sa budućim zetom organizovali prividnu otmicu svoje ćerke kako bi izbegli troškove veridbe.

Ipak, svi drugi slučajevi bili su daleko mračniji.

Dešavalo se da devojka ne želi da se uda za momka ili da su je roditelji već namenili nekom drugom. U takvim slučajevima nije bila retkost da dođe do prave otmice. Momak bi obično skupio nekoliko dobrih drugova, braće i rođaka, sačekao da devojka negde izađe i silom je odvodio svojoj kući.

- U otmicu se ide oružjem kako god u vojsku. Namame devojku kod stoke, ili kad pođe na vodu, te je odvedu - zapisao je Vuk Karadžić opisujući ovu praksu.

Osim na ovim osamljenim mestima, devojke su često otimane i naočigled sela ili varoši - na ulici, livadi, vašarima, čak i u crkvama.

Posle otmice, praksa bi bila ista kao u prvom "slučaju". Otac momka bi došao kod budućih prijatelja tražeći devojčinu ruku i mir.

Roditelji otete devojke su pravdu mogli da zadovolje putem zakona, tražeći da im se devojka vrati kući. U praksi bi, osramoćeni, pristajali na brak, naročito u situacijama ako bi mladićeva porodica nudila izvesnu sumu novca kao "naknadu za gubitak radne snage".

Otmice devojaka u Srbiji bile su česte, ali su uvek predstavljale veliku sramotu za selo iz koga je devojka oteta, piše Istorijski zabavnik.

Često se događalo da se cele porodice, komšije, pa i cela mesta "dignu na noge" kako bi branili devojku koju momci iz nekog drugog sela pokušavaju da otmu. Nije bila retkost ni da tokom ovih događaja "padne krv" i da se sve završi tragedijom.

Na kraj ovoj praksi je pokušao da stane još prota Mateja Nenadović 1804. godine kada je prilikom sastavljanja zakona kao jedan od prvih članova naveo zabranjeno otimanje devojke. Karađorđe je kasnije još i pooštrio kaznene mere.

- Ko se usudi da otme devojku, taj mladoženja da se išiba kroz špalir od 300 momaka, devojka da se pusti i za koga ona hoće neka se uda, kumu da se udari 50 štapova, starom svatu i deveru 50, a ostalim svatovima po 30 štapova - pisalo je u Karađorđevom zakonu.

Ovaj običaj zadržao se u ruralnim krajevima zemlje i u 20. veku, a u formi "otkupljivanja mlade", simbolično, čak i danas.