SVETLANA I ZORAN SU DOBROTVORI VELIKOG SRCA: Život su posvetili napuštenoj deci, OVO JE PRIČA O NJIMA!

U vremenu kada je bela kuga davno zakucala na naša vrata, pomalo nestvarno zvuči saznanje da je jedan bračni par život posvetio odgajanju i vaspitanju tuđe dece

Zoran (60) i Svetlana (57) Boškov iz Kikinde, hranitelji pri Centru za socijalni rad, do sada su othranili i na životni put izveli, pored svoja dva sina, dvanaestoro dece koju su roditelji napustili.

Dom ovog bračnog para bio je privremeno utočište i za nezbrinute mališane u biološkim porodicama.

Priča o Zoranu i Svetlani, dobrotvorima veliko g srca, koji su svu svoju ljubav poklonili deci i u
potpunosti se posvetili njihovim životima i odrastanju, počela je 2012. godine. Dvanaest nesrećnih porodičnih priča i tužnih detinjih sudbina, zahvaljujući njima, imalo je srećan nastavak-zdravo odrastanje i ušuškan topli dom.

Foto: V.N.

- Jednostavno je, imamo uslove i prostor. U početku nismo znali šta sve hraniteljstvo obuhvata,
postojala je samo jaka želja i ljubav prema deci. Otišli smo u Centar za socijalni rad, objasnili su nam šta je zapravo hraniteljstvo, a potom smo završili obuku. Nakon toga dobili smo jedno dete, a onda su se samo ređala. Do sada ih je prošlo dvanaest kroz našu kuću-priseća se Zoran početaka i prvih koraka u odgajanju napuštene dece.

Dom supružnika Boškov uvek je pun dece. U šestoj deceniji života, uz dečiji smeh i graju, a često i plač bebe, ovaj bračni par već osam godina danonoćno vodi brigu o četvoro maloletne dece. Najmlađe ima tri nedelje, a najstarije koje su othranili imalo je 15 godina. I sve su ih voleli kao da su njihovi. Kao i pravi roditelji, odbolovali su svaku njihovu boljku, prebrinuli svaki njihov plač, sa njima prebrodili prve tinejdžerske ljubavi, dobre i loše ocene u školskom dnevniku.

- Uz njih smo od malih boginja do puberteta. Bilo je lepih i teških trenutaka. Za sve je potrebno
mnogo energije i odricanja, i što je veoma bitno, prilagođavanja i dece i nas. Svako hraniteljstvo je
priča za sebe i sve zavisi od uzrasta deteta. Velika je to odgovornost, nije ni malo lako, ali mi smo
podredili život odgajanju dece. Imamo dva sina, Nemanju i Stefana, sada su već odrasli ljudi od 30 i
26 godina.

Foto: V.N.

Oni su jako zavoleli svu decu, uključuju se koliko je potrebno da pripomognu-navodi Zoran, nekadašnji privatni preduzetnik, a sada potpuno posvećen deci. Bez supruge Svetlane zaposlene u jednoj gradskoj knjižari, kaže, ne bi mogao sve sam da iznese. Ona mu je desna ruka sa kojom je svu svoju ljubav i dobru dušu poklonio napuštenim i nezbrinutim mališanima.

- Sve se pregura, ali kad dođe trenutak odvajanja i odlaska dece od nas, najteže je-priča Svetlana kojoj se oči na momente napune suzama i dodaje- Bilo je suza na rastanku. Obično se misli da je
hraniteljstvo zanimanje, međutim, više je to od posla, emocije su prisutne. Nemoguće je ne vezati se za tu decu. Nema pravila koliko ostanu kod nas vremenski, od šest meseci do četiri-pet godina.

Kada odu, obično nam se javljaju, sve zavisi kako ih život ponese, ponekad se i vidimo sa njima-kaže ova plemenita žena, dok prebira po uspomenama u velikom foto-albumu ispunjenom slikama dece. Supružnici za primer trudili su se da svoj deci pruže što više porodične topline, onakve kakvu su poneli iz svog roditeljskog doma. Zoranov otac Tomislav bio je poznati pedagog i nekadašnji direktor Samoupravne interesne zajednice za socijalnu zaštitu (SIZ) predškolske i školske dece.

Plemenita misija bračnog para Boškov za sada se ne prekida, dokle god budu u mogućnosti i prilici,
kažu, biće hranitelji. Ljubav prema tuđoj deci i rezultati koje su postigli u njihovom odgoju i
vaspitanju, zaslužuju divljenje i poštovanje i pravi su primer plemenitosti i hraniteljstva.

Foto: V.N.

Hraniteljstvo teže od roditeljstva

- Za hraniteljstvo je potrebno puno ljubavi i žrtve za decu. Voditi računa o tuđem detetu, teže je i
odgovornije od brige za svoje dete. Moramo uvek da budemo prisutni i ta deca nikada nisu sama. Mi
nemamo pravo na grešku.

Nemamo izlaske i posete prijateljima, osim kad oni dođu kod nas. Ne idemo nikud, nemoguće je. Svake druge godine prolazimo stroge zdravstvene preglede i na taj način dobijamo uverenje o psihičkoj i fizičkoj sposobnosti za hraniteljstvo-ističu Svetlana i Zoran.