"GAZELA", "BEOGRAĐANKA", HOTEL "JUGOSLAVIJA"

„Branko Pešić je doživeo težak infarkt tokom posete Norveškoj”, počinje priču Nebojša Bogunović, Pešićev saradnik.

U to vreme završava se Gazela i došao je trenutak da se ispita da li most može da izdrži opterećenje tako što se celom dužinom mosta parkiraju kamioni pod punim opterećenjem.

„Branko hoće da se tokom probe nalazi u konstrukciji mosta i da lično nadgleda aparate koji mere opterećenje sa profesorima koji su radili na statici mosta. Odgovaraju ga svi od toga jer je opasno da se nalazi u konstrukciji, a tek se oporavio od infarkta. Branko je odlučio da ide i saradnici kreću sa njim, mada smo bili preplašeni. U konstrukciju možemo da uđemo samo preko drvenih skela i možete da zamislite kako je biti na njima iznad reke. Branko ulazi prvi, a projektant daje znak da krenu puni kamioni u dve trake. Ne možete da zamislite kakav je to tresak, kako se to čuje, kako se ljulja most... Kada vozite kola vi to ne možete da osetite ali kada ste u utrobi mosta to se ljulja i gore i dole, i levo i desno, i vertikalno i horizontalno. Sećam se da sam se tako čvrsto uhvatio za stub jer sam mislio da će se most raspasti. Branko je bio miran i nijedan mišić na licu mu se nije pomerao. Proba je bila uspešno završena, Gazela je izdržala i izašli smo napolje. Branko je tražio da se donese desetak najboljih boca francuskog konjaka. I tu na mostu je častio radnike i novinare. To je bio Branko, ljudina. Kasnije je saznao da je Jovanka Broz, valjda zato jer su kod nje dolazili neki projektanti kojima je bilo krivo što ne rade most, govorila Titu da konstrukcija nije dobra. Branko je jedino mogao ličnim primerom to da demantuje. I tada, kao i sada, napadalo se sve što se dobro radi, a bilo je novina koje su pisale da je Gazela bacanje para jer ima šest automobilskih traka”, priča moj sagovornik.

Pitam: „Da li je tačna priča da je Branko dao da se loži u ložionici ispod Gazele kako bi Tita ubedio da treba da se gradi železnička stanica Prokop”?

„Tačno. O tome je pisao Borko Gvozdenović, novinar Politike. Evo kako je to bilo. Tito je prvi prošao auto-putom od Zemuna, bilo je planirano da se stane i izađe iz kola iznad železničkih šina. Tada je ispod prošla parna lokomotiva koja je uz ložionicu napravila veliki dim.

„A, boga ti, kakva je ovo sramota, ovakav dim“, obratio se Tito Branku i rekao da to treba ukinuti. Branko je to jedva dočekao i odmah je tražio je da se izmeste železnička stanica i šine. Tako je počela izgradnja Prokopa. Hvalio se kasnije Branko da je upravo on organizovao sa nekim iz železnice taj prolazak lokomotive u trenutku kada je Tito bio tu”, priča mi moj sagovornik i kaže kako su Branka organizovano napadali novinari iz drugih jugoslovenskih republika, uglavnom po nalogu tamošnjih rukovodstava.

„Branko je genijalno znao da obezbedi pare za beogradsku infrastrukturu, pa je auto-put kroz Beograd do Save građen sredstvima Federacije, od Save prema Šumadiji novcem Srbije, a most je gradio Beograd. Pošto su se pare obezbeđivale iz tri izvora kasnili su radovi, pa su ga i zato napadali iako nije bio kriv. Tako je hteo da gradi Prokop i metro”, priča Bogunović.

O Branku se priča da je lično nadgledao radove.

„Nadgledao je svakodnevno radove na hotelu Jugoslavija. Svakog jutra kada krene na posao prvo odveze majku na zemunsku pijacu gde je imala tezgu i prodavala salatu, a potom eto njega, između sedam i osam, na gradilištu Jugoslavije. Tamo ga je čekao direktor Šarenac, koga je prebacio iz Metropola da gradi Jugoslaviju. Ja sam čekao sa novinarima jer to je bila dobra priča za medije. Beograđankom se mnogo manje bavio i tu ga je interesovalo da se otvori robna kuća „Beograd” čiji je direktor bio njegov prijatelj Čeda Jelinić i da na poslednjem spratu bude Studio B koji je vodio njegov drug Dragan Marković. Studio B je do tada bio u zgradi Borbe koja ga je osnovala jer su razumeli sve veći značaj radio stanica. B u imenu Studija B ne znači Beograd već Borba. Branko je završio da Grad Beograd preuzme osnivačka prava nad Studijom B i prebaci ih u Beograđanku”, objasnio mi je Bogunović.

Svoju priču o anegdotama iz života Branka Pešića moj sagovornik završava pričom o dodeli odlikovanja slikarki Beti Vukanović za njen stoti rođendan.

„Naša čuvena slikarka Beta Vukanović, rođena Austrijanka, 1972. godine, slavila je stoti rođendan. Tito je odlikovao Ordenom zasluga za narod prvog reda. Branko joj je predao orden u njegovo ime, a mi smo vodili novinare jer za nas bilo važno da upravo on preda orden i čestita rođendan najstarijoj Beograđanki. Beta je ležala  u bolnici. Posle predaje ordena ona nam je, uz kafu, pričala kako je u bila prijateljica kralja Milana Obrenovića koji je umro 1901. godine. Upoznala ga je na svojoj prvoj izložbi u Beogradu 1898. godine.“

„Ja sam upoznala gospodina Tita, radila sam njegov portret, kao što sam radila i portret gospodina Obrenovića”, reče Beta Vukanović, a nama malo zasmeta što Tita naziva gospodinom, a ne drugom. Međutim, nismo ni sanjali šta će tek reći.

„I da vam nešto kažem, gospodine Pešiću, Milan Obrenović je bio veći gospodin od Tita. Zašto? Zato što Milanu ne bi palo na pamet da promeni ulicu Maršala Tita u Kralja Milana, a Tito je promenio ulicu Kralja Milana u svoju”, nastavi Beta. Nastade muk. Svi se pogledasmo. Oprostimo se brže – bolje od nje, a Branko mi na izlasku iz bolnice kaže da proverim kada je rođena kada je poznavala kralja Milana. Naravno, te izjave nije bilo u sutrašnjim izdanjima novina. Nismo to morali ni da kažemo novinarima.