SRPSKOG SVETITELJA PREDSTAVIO KAO SE*SUALNOG MANIJAKA! Vesić: Ako želi da vrati Zlatni beočug, neka učini to zbog ODVRATNE DRAME O SVETOM SAVI koju je naspisao!

Nedavno je dramaturg Siniša Kovačević saopštio kako će vratiti nagradu Zlatni beočug jer ne može da podnese činjenicu da sam ja prošle nedelje nagrađen istom takvom nagradom za trajni doprinos kulturi Grada Beograda, napisao je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić na svom Fjsbuk profilu i istakao da mnogi umetnici koji su dali mnogo veći doprinos srpskoj kulturi od njega, nisu imali tu ”sposobnost” da kao on i njegova supruga dobiju stanove i privilegije zahvaljujući podršci svakoj vlasti

Potresao sam se. Verovatno jedini, jer niko neće suzu pustiti ako Siniša Kovačević vrati ovu nagradu. Mnogi umetnici koji su dali mnogo veći doprinos srpskoj kulturi od Siniše Kovačevića, nisu imali tu ”sposobnost” da kao on i njegova supruga dobiju stanove i privilegije zahvaljujući podršci svakoj vlasti. Zato bi mnogi u umetničkim krugovima bili srećni da Kovačević vrati Zlatni beočug i konačno se legitimiše kao političar, a ne kao dramaturg. 

Siniša Kovačević je sve državne privilegije ostvario jednom svojom unikatnom osobinom da menja partije i ideologije uspevajući skoro uvek da bude vlast. Bio je član Srpskog pokreta obnove dok je ova stranka bila na vlasti sa SPS i SRS, zatim Narodne stranke ”Pravda” Borivoja Borovića kao deo DOS-a, nakon toga Demokratske stranke Srbije, zatim Srpskog otadžbinskog fronta, gde je kao osnivač doživeo da ga smene sa mesta predsednika i IZBACE IZ ČLANSTVA, sve do današnje funkcije u Narodnoj stranci Vuka Jeremića kojeg je, prema svedočenju njegovih partijskih kolega iz DSS, javno nazivao jednim veoma ružnim imenom ”sifilisom”. O tome postoje svedoci. 

Ne zameram Kovačeviću što stalno želi da bude vlast. To je za njega razumljivo. On je poznat kao čovek koji više od svake umetnosti voli novac. Ima puno nekretnina, visoke rashode, trebalo je održati takav stil života, a to ne možete ako nemate privilegije jer je Kovačević neradnik nesposoban da zaradi pošteno jedan dinar. 

Zameram mu nešto drugo, a to je ruganje Srbima, našem identitetu i našoj crkvi, istovremeno glumatajući velikog patriotu. 

Siniša Kovačević je napisao najskaradniju dramu protiv utemeljivača srpske crkve i državnosti - protiv Svetog Save. Kovačevićeva drama je toliko skandalozna da je  početkom '90. izazvala reakciju Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC na čijem čelu je tada bio sveti patrijarh Pavle. Studenti Bogoslovskog fakulteta su napravili proteste protiv izvođenja ove drame, tako da je na kraju ona skinuta sa repertoara.

U drami koju je Kovačević napisao, Sveti Sava je predstavljen kao vašljivi seksualni manijak, nastran i perverzan do krajnjih granica, a na isti način su predstavljeni i ostali Nemanjići.
Nijedno istorijsko pisano svedočanstvo ne navodi ovakve osobine kod Svetog Save, nego naprotiv u više istorijskih izvora se tvrdi da je mladić Rastko pre monašenja bio pobožna i visokomoralna ličnost što je sledstveno njegovoj prirodi i duhovnoj orijentaciji dovelo Rastka na Svetu Goru gde je postao monah a potom i prvi srpski Arhiepiskop. 

Naravno, niko ne može umetnicima zabraniti da pišu svoje maštarije i fikcije i da izokrenu istinu o nekoj istorijskoj ličnosti. 

Problem je međutim gde je granica između umetničke slobode i vređanja verskih osećanja većinskog stanovništva Srbije i svih Srba u celom svetu, ali i ne samo Srba, već i svih pravoslavnih naroda koji poštuju Svetog Savu kao svetitelja. 

Kovačević decenijama unazad želi da ovu bljuvotinu protiv Svetog Save, ovaj svoj lični i doživotni peh, gurne pod tepih. Ne postoji niko na Tviteru koga Kovačević nije blokirao kada mu je postavljeno pitanje o ovoj njegovoj drami.

Kovačević nije ni pokušao da se opravda ili pokaže kajanje, jer on zapravo i ne misli da je pogrešio. Ali je kao i Juda Iskariotski pokušao da se raskaje. Isto kao i Juda, ne misli Kovačević da je pogrešio što je oblatio najvećeg srpskog svetitelja, nego svoju grešku vidi u tome što to nije uradio na lukaviji način, tako da ne postane predmet narodnog prezira.

Umesto pokajanja on nastavlja izdaju Svetog Save, pokušavajući poput svih drugosrbijanaca da dokaže kako je zapravo narod taj koji nije razumeo njegovu „veličanstvenu“ umetnost.
On je kao i Dubravka Stojanović, Dušan Teodorović, Opreletovanija (Olja) Bećković, umišljeni elitista, koji treba da prosveti, kako oni kažu, prosti srpski narod, tako što će ga raskoreniti i okrenuti protiv sopstvene suštine i identiteta.

Uloga Kovačevića u tom vremenu '90. godina bila je istovetna ulozi koju danas imaju razni pajaci poput Zorana Kesića i Ivana Ivanovića, koji za tuđe interese, stideći se svoje nacionalne pripadnosti, misle i govore najgore gadosti o srpskom narodu uvijene u oblande satire i ”umetnosti”.

Na kraju, poručujem Siniši Kovačeviću, ako već hoće da vrati Zlatni Beočug, neka ga vrati zbog odvratne drame koju je napisao protiv Svetog Save i srpskog naroda. To bi zaista bio gest vredan poštovanja. Jedini takav koji bi učinio u životu. 

Najogavnije delove ove Kovačevićeve drame možete pogledati OVDE.