JOŠ JEDNA JALOVA ĐILASOVA KAMPANJA! Đilasovci, ničim izazvano, "nemački most" promovišu u "simbol Beograda"!

Književnik Vojislav Todorović, koji je poznat kao kritičar vlasti i koji je svojevremeno bio jedan od potpisnika "Apela 100" Saše Jankovića rasturio je novu smehotresnu kampanju Dragana Đilasa

Jedna od glupljih kampanja Đilasove stranke (a konkurencija je oštra) svakako je ova za očuvanje gvozdenog mosta na Savi, nekada među građanima Beograda znanog kao "nemački most". U spotu koji je, s mnogo ambicija urađen za ovu kampanju, smenjuju se  mlade nade ove stranke, hajde da ih nazovemo "Đilasova omladina", po sistemu "da svako kaže bar nešto", tako dobro nam poznatom iz ranijih opozicionih radova, od kojih nam je u najsvežijem sećanju ostao spot Milutina Petrovića, imbecilnog naziva "Ljudi koje čekamo smo mi" (valjda je taj oximoron trebalo da bude u funkciji političke promocije , ali je ispao otprilike kao potencijalni Monti Pajton skeč u kome bi Majkl Pejlin igrao Beketa koji u jednom trenutku blesavo kaže: "Godo koga čekam sam ja!") 

Ali, da se vratimo na aktuelni spot u kome, u nedostatku argumenata kojima bi eventualno bile istaknute tehničke i saobraćajne prednosti ovog dotrajalog "uskog grla", Đilasovi omladinci, ničim izazvano, "nemački most" promovišu u "simbol Beograda". Znači, most koji je 1942. sagradila inžinjerija vermahta za potrebe vojske i konclogora "Semlin" ("Staro sajmište"), nazvavši ga "Most Princa Eugena", sad je simbol Beograda? Samo zato što aktuelna vlast hoće da ga zameni novim, po projektu saobraćajnog instituta CIP?

I kog tačno Beograda je taj most simbol? Onog posleratnog, u kome vlastima nije palo na pamet da obnove prelepi simbol Beograda "Most Kralja Aleksandra", već su na njegove stubove položili čeličnu gredu koju su nazvali "Most bratstva i jedinstva"? Onog Beograda u kome je Branko Pešić jedva ubedio Broza da nam je neophodan još jedan most, pa smo tako nekako izboksovali izgradnju "Gazele"? Onog Beograda koji je redom zatirao simbole Beograda kao što su to bili terazijski vodoskok, Korunovićeva palata pošte na Savskom trgu, Dvorski kompleks, u zamenu nam nudeći nove simbole u duhu brutalizma, beton, beton, samo beton? Pa čak ni taj komunistički Beograd  nije promovisao nemački most u simbol, on je tu ostao kao posledica nezainteresovanosti i inercije, a argument da Miladin Zarić nije spasao most da bi ga sad Vesić rušio, takođe je glup, jer je Miladin razminirao most zato što je video da su ga Nemci minirali; logika starog minera iz Velikog rata bila je jednostavna: "Ako Švabe nešto razminiraju, ja ću da ga miniram; ako ga pak miniraju, ja ću da ga razminiram." U svakom slučaju, Miladinu u tom trenutku nije bilo ni na kraj pameti da bi bi taj most, sedamdeset i šest godina kasnije, neko mogao da promoviše u simbol Beograda; njegova logika je bila vojnička.

Čitava kampanja Đilasa i đilasovaca dobija još besmisleniji ton ako samo pogledamo sliku budućeg mosta, na kojoj se jasno vidi da su projektanti ispoštovali linije nemačkog mosta i na neki način uradili njegovu redizajniranu verziju, samo modernu i funkcionalnu, sa više saobraćajnih traka u svakom smeru i sa tramvajskom trakom u sredini. Na sve to, imamo i sasvim lepu ideju da najprepoznatljiviji lučni deo mosta bude sačuvan u parku kod Ušća, što je koncept muzeja na otvorenom i podrazumeva i kulturu sećanja i turističku atrakciju, "dva u jedan".

Zaključak: imamo još jednu jalovu Đilasovu kampanju iz koje će na kraju Vesić opet izaći kao pobednik.