ŠAJKAČO S PONOSOM TE NOSIM, S TOBOM SE PONOSIM! Majstor Đorđe poslednji je Užičanin od svog zanata, ali za njega je i PREDSEDNIK ČUO!

Deda Đorđe R. Jokić je poslednji krojač zanatlija u užičkom kraju, koji šije šajkače, šubare i čakšire

U svojoj zanatskoj radnji, u starom zanatskom delu grada na Carini, iako ima 86 godina, deda Đorđe još uvek šije. Manje nego ranije, ali i dalje se čuje zvuk njegove mašine “pfaf”, koju je pre pola veka polovnu doneo iz Pariza.

„Lepa kapo moga oca, dede, pradede i čukundede, sa ponosom da te nosim i sa tobom se, šajkačo, ponosim. Kupite da tradiciju obnovite i sačuvate, hvala”, piše u radnji. 

Foto: Z.G.

- Eh nekada sam šio sve, i muška odela, ženske kostime, kapute…, a sada sam se preorijentisao samo na šajkače, šubare, đeneralsku šapku, za folklorce prsluk i čakšire. Idem po vašarima, u Guči sam propustio samo prvi Sabor trubača 1962. godine, na Rakijadu u Šljivovici, redovan sam na Ravnoj Gori, u Beogradu, ali moje šajkače nose glave širom sveta od Evrope do Australije i Amerike. Neko voli i ove oficirske šapke koje pravim, kakve je Živojin Mišić nosio – kaže deda Đorđe.

Posebno su zanimljive male šajkače, koje su 10 puta manje od normalne kape. To su suveniri, a jedna je čak završila i kod predsednika Aleksandra Vučića.

- Bio sam na sajmu šljive u Osečini pre četiri godine, kada je naišao i predsednik Vučić. Ja uzeh moju malu šajkaču i poklonih mu je. On je uze i htedoh da mu kažem da mora da sačuva stare zanate, ali obezbeđenje krete napred i odoše – seća se stari krojač i dodaje da je i suvenir šajkača sašivena kao i prava, po mustri, ali da nije lako savijati prste oko nje.

Foto: Z.G.

Pravio je deda Đorđe po narudžbini i šajkače čiji je obim čitav metar. Sve ih šije od vojničkog kangara sivomaslinaste boje ili crne čoje.

Đorđe se rodio u užičkom selu Kačer. Otac ga je prvo poslao na zanat u kovačnicu, ali mu je majstor rekao “da još mora leba da se najede da bi bio dovoljno jak za čekić”, pa ga vratio kući. Posle godinu dana, u 14. godini, 1949. godine, krenuo je na zanat za šnajdera u tadašnjoj Krojačkoj zadruzi. Posle dve godine, iako je po nekom pravilu bilo potrebno tri godine, položio je ispit za kalfu, samostalno sašio sako. Tu je ostao da radi celu deceniju.

- U to vreme je posao cvetao. Šilo se sve, a onda dođe konfekcijska roba, koja poče da osvaja tržište. Tada sam se preorijentisao na šajkače. A 1965. godine sam otišao kao turista u Pariz. I prvo sam potražio krojačku radnju.

Foto: Z.G.

Pokazao sam majstoru šta znam i počnem kod njega da radim. Predlagao je da ostanem i za stalno za 500 franaka, ali ja hoću u Jugoslaviju. Sada razmišljam da sam ostao tamo imao bih penziju 1.000 evra, a ne 30.000 dinara – prebira stari krojač po sećanjima i priča da je završio i srednju Ekonomsku školu.

U službi je proveo 31 godinu, ali krojački zanat nije napuštao. Svoje godišnje odmore od mesec dana i još mesec dana neplaćenog, koristio je da ode u Pariz i zaradi koji dinar više, kako bi završio kuću. Tako je radio 15 godina. Kada je 1994. godine otišao u penziju, otvorio je svoju krojačku radnju.

Foto: Z.G.

- Od tada do danas niko nije doveo dete da pita mogu li da ga naučim zanatu. Ja sam poslednji zanatlija tog tipa u ovom kraju, a nema više ni sarača, kovača, opančara… - kaže Đorđe sa setom.

Oči mu zasijaše kada mu se na vratima pojavila unuka.

- Ovo je moja unuka Jana. Ponekad mi dođe i pomaže tako što mi dodaje delove, a ja ih šijem. Eto, ako nekom treba šajkača zna gde može da me nađe – kaže Đorđe.