NIKOLA JE OVDE JEDINI ĐAK I JEDINO DETE! Ostvaruju se crne slutnje Kralja Petra, selo Nesvrta je samo DRASTIČAN PRIMER TOME/FOTO/

Nikola Jovanović (8) jedini je đak u selu Nesvrta, na padinama Besne kobile tridesetak kilometara istočno od Vranja.

U mahali Ristinci, na 1.200 metara nadmorske visine, ima svega 10 stanovnika. Tu sa majkom živi i Nikola, na pet minuta hoda od škole.

Dečak ide u drugi razred isturenog odeljenja OŠ „Kralj Petar I Oslobodilac“, čija se matična škola nalazi u selu Korbevac kod Vranjske Banje. Ovde u Nesvrti, kroz život Jovanovića, ali i drugih porodica čije su kuće davno zakatančene, ostvarila se bojazan starog kralja.

Kralj Petar plašio se za biloški opstanak srpskog naroda, gledajući albansku golgotu, stradanja vojske i civila. Njegove strepnje nažalost su se i obistinile.

Depopulacija Srbije, naročito onih delova odakle su u najvećem broju regrutovani vojnici u Prvom svetskom ratu, došla je do samog kraja. Nikola je poslednji izdanak u Nesvrti, selu koje je ono najvrednije dalo državi, a za uzvrat bilo zaboravljeno od nje.

Foto: S.T.

Danas, jedina zahvalnost države ogleda se u tome što je odobrila formiranje razreda sa samo jednim đakom, kako bi Nikoli olakšala odlazak u prva četiri razreda škole.

Do Nesvrte se od Vranjske Banje stiže Ruskim putem, koji su kozaci pre jednog veka izgradili po dolasku u ove krajeve. Njime, drugu godinu za redom, iz Vranja dolazi i učiteljica Jasmina Stojković. I dok autobus ranom zorom savladava krivine i prevoje planinskog puta, magla ostaje u ravnici, a na planini sva lepota jeseni pokazuje se u punoj raskoši.

Visoko u brdima, vidi se škola, ozidana od punog kamena. U njoj, u već toploj učionici, nestvarno lepi, dečak, učiteljica i njihova iskrena radost zbog pridošlice.

- Volim da idem u školu, ali mi je žao što nemam drugare, što nemam sa kim da se igram, da sedim u klupi, da delimo užinu i slatkiše. To mi najviše nedostaje.

Foto: S.T.

Učiteljica je mnogo dobra i ja je volim. Volim da crtam životinje, volim i matematiku, ali i srpski - priča Nikola.

Učionica je tokom raspusta krečena, pa su zidovi gotovo prazni. Na tabli su skupovi nacrtanih i u crveno obojenih jabuka. Prozori su oblepljeni opalim lišćem, a na njihovom dnu poređane su šišarke. U uglu velike prostorije peć i naslagane bukove cepanice. Nekada, do sedamdesetih godina prošlog veka u školi je bilo oko stotinak đaka. Samo tri generacije nakon toga, Nikola je poslednji učenik u njoj i jedino dete u selu.

- Ovde je najteže zimi, jer su veliki snegovi i smetovi. Teško je doći od Vranja a još teže kada od asfalta do škole po snegu mora da se pređe oko kilometar ipo.

Sneg je veliki, smetovi, nema ljudi, nema životinja, niko nije prošao pre vas, ali ipak stižemo.
Nikola je dobro dete, ali mu nedostaju deca, treba mu društvo nejgovog uzrasta. Lepo napreduje u učenju. Na planini su ljudi upućeni jedni na druge, nije kao u gradu. Zavise jedni od drugih zbog surovih uslova života.

Foto: S.T.

Često se dešava da im donosim lekove, namirnice ili šta god drugo zatreba. Sve to oni nagrađuju poštovanjem, zahvalnošću i ljubavlju. Pre ovog radnog mesta radila sam u gradskim školama u Vranju, tako da koliko god bilo teško, za mene je ovo jedno novo iskustvo ali i izazov - priča
učiteljica Jasmina.

Ona je i Nikoli ujedno i drugarica, pa često zajedno sede u klupi. Dok savladavaju nove lekcije iz matematike, napolju se čuju motorne testere. To su direktor i pomoćno osoblje iz matične škole došli da pripreme drva za zimu.

Tu je i Nikolina majka Nataša. Ona je domaćica i sama brine o dečaku. Pre nekoliko godina Nikolin otac Siniša umro je od srčanog udara. Radio je u obližnjem rudniku u Krivoj Feji. Siniša je bio i učesnik rata na Kosovu i Metohiji.

- Prava je sreća što je ponovo otvorena škola, te Nikola ne mora da ide u pet kilometara udaljenu Krivu Feju. Nema redovnog prevoza do tamo, pa bismo morali pešaka da idemo.Ovde će ići do četvrtog razreda, a posle će morati u Krivu Feju.

Foto: S.T.

Siniša je radio u rudniku, pa primamo porodičnu penziju od 12.000 i dečiji dodatak o 4.000 dinara. To su nam svi prihodi Ovde je zimi najteže, kad padne sneg nema mrdanja, nema ljudi, ali živi se
nekako - kaže Nataša.

Direktor škole Ivan Stošić, barabar sa radnicima seče drva i uteruje ih u školu kako bi ogrev bio spreman. Priča kako ima nekoliko isturenih odeljenja sa po jednim ili dva đaka u školi.

- Nisu to samo planinska sela, već i moravska, ravničarska. Dece ima sve manje i to je veliki problem. Imamo veliki broj odeljenja na selu, uspevamo da se na vreme organizujemo i da se nastava odvija normalno - dodaje direktor Stošić.

Foto: S.T.

Zbog ratova i migracije selo opustelo

Pored škole izgrađena je spomen česma palim borcima, učesnicima NOR - a. Vode na njoj odavno nema. Tek po neko jare iz susednog domaćinstva skakuće oko ovog obeležja. Pre više od jednog veka, gotovo svaka kuća u Nesvrti nije iz rata dočekala barem po dva vojnika. Dve decenije kasnije, ono što je iz Velikog rata preteklo odazvaće se u Vojsku Kraljevine Jugoslavije. Mnogi od meštana Nesvrte završiće u Bugarskoj ili Nemačkoj u zarobljeništvu, a drugi pak boriće se u redovima partizana ili četnika.

Posle rata, odavde će uslediti masovne migracije ka Vranju, Beogradu i drugim većim gradovima i inostranstvu. Struja će u Nesvrtu stići tek 1985. godine, pokazujući svu ironiju života i odnosa države prema ovim krajevima.

U ratovima u nekadašnjoj SFRJ, takođe će biti i vojnika iz Nesvrte. Takođe, pre 22 godine iz ovog će sela u odbranu Srbije, takođe otići ratnici, a među njima i Nikolin otac. Neki će na Paštrik, a drugi u ostale delove Kosova i Metohije.

Jedan vek posle, strahovi Kralja Petra su se, barem ovde u Nesvrti, obistinili. U Nesvrti ima oko starijih 40 stanovnika. Nikola, jeidno dete u selu, ljubimac je i mezimac svima. Sa učiteljicom ostaje da savladava nove lekcije, dok napolju spremaju drva kako bi njima dvoma bilo toplo kad zahladni, jer zima ovde, rano stiže.