ZA 10 DANA PLJAČKALI SU ME SEDAM PUTA, A UVEK SA DRUGAČIJIM TAKTIKAMA! Ovako su se pravdali kada ih uhvatim!

Dobro je poznato da u Beogradu, kao i u većini većih gradova u svetu, dobro morate da pazite na svoju torbu. Ipak, u našoj prestonici kao da lopovi imaju neka nepisana pravila o tome gde i od koga pokušavaju da kradu. Iako bi prva pomisao bila da koriste gužve u autobusima, ipak su češće lokacije za krađe okolina tržnih centara, podzemni prolazi i uske ulice. Najčešće "žrtve" su devojke koje nose rančeve

Samo u poslednje dve nedelje pokušali su da me opljačkaju dva puta. Iako već iz iskustva znam gde lopovi "operišu", par dana posle 8. marta su me iznenadili. Banovo brdo je deo grada u kom se osećam sigurno i nikada nisam imala neprijatnu situaciju, niti sam pomislila da bi mi u tom kraju neko otvorio torbu. Pa, ipak se desilo.

Foto: Tanjug

Izašla sam iz tržnog centra na Adi Ciganliji na sporedni ulaz jer mi je tuda bilo bliže da dođem do Požeške ulice. Krenula sam Visokom ulicom ka crkvi i primetila da grupica mladića kreće za mnom. Kako je mnogo ljudi izlazilo iz tržnog centra, nisam mnogo razmišljala o tome, ali sam primetila da se nekako grupišu iza mene kao da pokušavaju da me okruže, kako ljudi koji idu iza njih ne bi videli šta rade. Iz predostrožnosti sam ubrzala korak i primetila sam da su ubrzali i oni.

Taj deo ulice jeste osvetljen, ali ne ide mnogo pešaka tuda. U momentu kada sam pomislila da me prate da bi mi otvorili ranac koji mi je bio na leđima, htela sam da ga skinem i nosim napred. Upravo u tom trenutku sam osetila da neko povlači cibzar. Kako su mi ruke bile pune, nisam imala vremena da, kao što to inače radim, skinem ranac s jednog ramena i povučem ga napred, te mi je inicijalna reakcija bila da zamahnem punom kesom, što sam i uradila.

Tada sam se okrenula i videla mladića koji je bio u šoku jer sam ga udarila. Nosio je kapuljaču navučenu do očiju i masku preko lica. Kleo se da nije dirao moju torbu, ali tu priču sam već više puta čula.

- Ne znam zašto je moja torba onda otvorena, a tvoje lice sakriveno - odgovorila sam, a on je tada, u panici, ubrzao korak i otišao u obližnju mračnu ulicu kako bi se sklonio.

Foto: Pixabay

Moram da napomenem da nisam bila baš tiha kada sam primetila da ću da ostanem bez novčanika. U takvim situacijama neretko povisim ton iz dva razloga: jer lopov onda ostane u šoku i da bih alarmirala ljude u blizini, kako bi znali da pripaze. Pa ipak, niko od tih ljudi u prolazu mi nikada nije pritekao u pomoć.

Čekao pravi momenat

Drugi pokušaj pljačke ovog meseca dogodio mi se 27. marta na autobuskom stajalištu u blizini Sava centra. Izašla sam iz međugradskog autobusa. Neposredno pre izlaska iz vozila proverila sam da li mi je zakopčana torba. Bila je. Čovek sa kojim sam svega nekoliko trenutaka kasnije ušla u sukob, mora da se sve vreme pomerao u skladu sa mnom, jer ni u jednom momentu nisam primetila da neko stoji u mojoj neposrednoj blizini.

Ranac sam držala ispred sebe, ali sam se u jednom momentu sagla kako bih od vozača autobusa uzela torbu. To je bio momenat kad mi se ruka sklonila sa ranca i istog momenta sam osetila da mi neko dira torbu. Okrenula sam se kao opečena, a čovek me je gledao zbunjeno.

- Šta bi odjednom? - pitao je, nonšalantno stojeći pored mene.

Foto: screenshot (Google maps)

Kada sam ga upitala zašto mi dira torbu, odgovorio je da nisam normalna i da me je slučajno zakačio. Kako bih proverila da li sam napala čoveka bez razloga, povukla sam torbu napred i videla da je otkopčana do pola. Ukazala sam mu na to, a on je rekao da me je "verovatno zakačio limenkom piva".

- Mora da mi je limenka otkopčala torbu do pola - rekla sam cinično, na šta je on uvređeno odgovorio da treba da me je sramota što starijeg čoveka optužujem da mi je otvorio torbu.

Besna što mi se ista situacija ponavlja, ali i zbog toga što je bar 20 ljudi stajalo na stajalištu okrenuto direktno ka nama i nije me upozorilo da mi neko otvara torbu, nisam imala snage za dalju raspravu. Okrenula sam se da uzmem drugu torbu, a čovek je nestao u deliću sekunde.

Najviše "operišu" na Ušću

Ako ste ipak pomislili da je dva pokušaja pljačke u manje od mesec dana previše, to nije moj lični rekord. On se dogodio pre nekoliko godina, kada su mi za 10 dana sedam puta otvorili torbu.

Kada je u pitanju Ušće, savršeno mesto za pljačku je, izgleda, podzemni prolaz. Torbe otvaraju ređe dok silazite, a daleko češće dok se penjete uz stepenice. Idu stepenik-dva iza vas i u savršenoj ste poziciji za ostajanje bez novčanika. Ukoliko se neko pita zašto sam ranac nosila na leđima kad sam znala da se krađe dešavaju baš na tom mestu, odgovor je da mi je novčanik bio u kaputu, a torba gotovo prazna.

Foto: Printscreen

Čak i kada sam nosila torbu ispred sebe, nisu se ustručavali da mi je vuku nazad kako bi pokušali da je otvore. Ono što sam primetila je da oni koji "operišu" oko Ušća često umeju da budu bezobrazni kada su uhvaćeni na delu.

- Pa šta ako sam ti otvorila torbu? Nisam ništa uzela. Da li ti fali novčanik ili pare? Ne fale ti. Što me onda napadaš? - bio je jedan od odgovora koje sam dobila na svoju reakciju kada sam shvatila da pokušavaju da me pokradu.

Prolaznici su takođe apsolutno nezainteresovani da vam pomognu ako se nađete u takvoj situaciji. Dok sam se prepirala sa momkom koji mi je otvorio torbu na izlazu iz podzemnog prolaza, obratila mi se žena koja je prolazila tuda.

- Videla sam da idu za tobom još sa druge strane ulice i da samo čekaju priliku da ti otvore torbu - rekla je, ali nije imala odgovor na moje pitanje zašto me nije upozorila.

Tu, naravno, nije kraj pokušajima krađa. Dogodila su se još dva - jedan u Sremskoj ulici, a drugi u prolazu između te ulice i Zelenog venca.

Foto: printscreen

Koliko opreznosti je dovoljno?

Iako sam toliko puta doživela da mi otvore torbu, zaista nisam neko ko ne pazi na svoje stvari. To je samo dokaz da tako nešto može da se desi šta god da uradite.

Zato, kad ulazim u autobuse, koji su, za divno čudo, jedino mesto gde nisu pokušali ništa da mi ukradu, torbu držim ispred sebe. Kada prolazim delovima grada za koje znam da su krađe u njima učestale, torbu nosim ispred sebe ili bar držim ruku na cibzaru. Kada silazim u podzemne prolaze ili se penjem iz njih, dodatno pazim na svoje stvari.

S obzirom na to da mi je ranac pun svega i svačega i pravi je stereotip ženske torbe, novčanik uvek nosim na dnu. Preko njega su uvek knjige, sveske, rokovnici... Iako primetim čim mi neko pipne torbu, na taj način se dodatno osiguravam da mogu da osetim i ako neko uspe da zavuče ruku u nju. Taj sistem se zasad pokazao dobrim, a verujem da mi je novčanik tako na sigurnom dok ne počnu da seku torbe.

Nebitno je da li vam je novčanik pun novca ili prazan. Nekada je veća muka ponovo vaditi sva dokumenta i plaćati takse jer vam je neko ukrao novčanik u kom je bilo 500 dinara, prenosi Telegraf.

Bonus video: