ALEKSANDAR JE POSLE 49 DANA KONAČNO SPASEN IZ PAKLA UKRAJINE: Jeli smo poparu, prženice, ništa se nije bacalo... A BILO JE I DANA KADA NISMO IMALI ŠTA DA JEDEMO!

Nisam još uvek svestan da sam se vratio kući, da stojim na tlu Srbije i da nisam više u onom užasu i paklu. Još sam preplašen, rekao je u ispovesti za "Novosti" vozač Aleksandar Dražić (46)

Vozač kamiona bio je blokiran u Ukrajini 49 dana, zatekavši se, kada je rat počeo, u mestu Semipolkin nedaleko od Kijeva. Na aerodoromu su ga sačekali prijatelji, a kako nam je rekao čeka ga i pola Jagodine.

- Bilo je jezivo, napeto, pucalo se bez prestanka, padale su bombe, vodile se ulične bitke... Proveli smo nedelje u skloništu. Plašili smo se, strepeli i tokom povratka, da li će sve proteći u redu. Ali sada je to sve iza mene. Konačno idem svojoj porodici- rekao je upašeni vozač za "Novosti"

Posle evakuacije iz Ukrajine preko Poljske, Dražiću je firma za koju radi kupila avionsku kartu za let u 18.55 iz Varšave, preko Frankfurta za Beograd. Na aerodromu "Nikola Tesla" čekala su dvojica drugara da ga odvezu kući u selo kod Jagodine, gde su ga sa nestrpljenjem iščekivali supruga Brankica i sin Đorđe.

Dražić je gotovo dva meseca proveo zarobljen u Ukrajini, svega oko 30 kilometara severno od Kijeva, gde su se borbe do pre nekoliko dana vodile gotovo danonoćno. I iz vazduha i na zemlji. Tamo se zatekao spletom nesrećnih okolnosti prevozeći robu iz Srbije za rusko tržište, vozeći za novopazarsku firmu "Profi tek" u kojoj je zaposlen. U momentu kada se iz Rusije vraćao za Srbiju, počeo je rat u Ukrajini, pa ga je vojska isključila sa puta nedaleko od Kijeva u mestu Semipolki, gde se u skloništu nalazio gotovo sve vreme.

Dane puni neizvesnosti i strepnje, dok je bio u Ukrajini, lakše je podneo jer je sve vreme bio sa kolegom iz Belorusije, kojeg je tamo i upoznao. Obojici je ukrajinska vojska konfiskovala kamione, a do pre dva dana zbog velikog rizika nije bilo ni govora o izvlačenju.

Foto: Privatna arhiva/Novosti.rs

- Spasavanje obojice organizovale su naše i beloruske institucije u saradnji sa Crvenim krstom u Ukrajini. Usput, prema poljskoj granici, pridružila su nam se još dvojica vozača iz Belorusije. Ujutru oko sedam časova, ispred skloništa sačekao nas je džip Crvenog krsta, sa ukrajinskim tablicama, a vozač je imao dokumenta ove zemlje. Vojska nas je zaustavljala na svakih 10 kilometara, ali nas četvoricu niko ništa nije pitao, gledali su samo dokumenta vozača, volontera Crvenog krsta. Plašili smo se, naročito su Belorusi bili zabrinuti, ali je sve prošlo dobro. Bio sam zgranut kako je sada izgledao put kojim sam i ranije prolazio više puta. Svuda okolo bile su razrušene kuće, mostovi, ulice... Tuga i očaj. Stigli smo na poljsku granicu oko 15 časova, gde me je već čekala konzul Jelena Cvijanović iz Ambasade Srbije u Varšavi- priča Dražić kako je tekla evakuacija

Ispričao nam je Dražić i da je pre ulaska u Poljsku čekao proveru oko pet časova. Kada je ušao u ovu zemlju, nameravao je da sačeka prijatelje iz Belorusije, ali su mu carinici rekli da kolege neće skoro.

- Strahovali su i tokom puta da ih neće pustiti u Poljsku, ali su mi satima kasnije, kada sam već bio u hotelu u Varšavi, javili da su i oni prošli - priča Dražić. - Znam da su došli u Belorusiju i da se odmaraju pre nego što nastave put do svojih kuća. A Serjoža će mi ostati drug do kraja života. Spojili su nas ratni dani u Semipolkiju. Kad bi se smirila pucnjava, vreme smo provodili u obližnjem motelu, gde smo mogli da se okupamo i odmorimo. Tamo smo pripremali i hranu, doduše uglavnom sam ja bio zadužen za kuvanje. Ako nije bilo hleba u obližnjoj radnji, nalazili smo brašno, pa sam nam spremao palačinke. Ništa se nije bacalo, a u meniju su bili popara i prženice. Spremao sam i ribu za praznik Mladenci, varivo od pečuraka, a Serjoža je jedino umeo da nam oljušti krompir. Ipak, bilo je i dana kada nije bilo gotovo ničega.

Kako Aleksandar kaže, zahvalan je na podršci i pomoći svima koji su ga bodrili i brinuli prethodnih nedelja. Kako svojim najbližima, tako kolegama, Ministarstvu saobraćaja koje je sa Crvenim krstom, a potom našom ambasadom u Poljskoj i Ministarstvom spoljnih poslova, organizovalo njegovo izvlačenje iz Kijeva.

- Mnogo mi je značilo što nisam bio sam i zaboravljen - iskren je Aleksandar. - Bio sam na svakodnevnoj liniji sa šefom Androm, ljudima iz Udruženja za međunarodni transport, zvali su me i iz Privredne komore Srbije. Verovatno sam mnogima zadao brige, a ovo je do sada bilo najteže iskustvo za mene, otkad radim.

Prvo odmor, pa posle za volan

Kako nam je rekao Andra Stojiljković, Dražićev pretpostavljeni, danonoćno su brinuli za njega i ne mare za kamion koji je ostao u Ukrajini.

- Samo da se on izbavio, jer smo se mnogo brinuli za njega. Kad se odmori i bude spreman da nastavi da vozi, a nećemo ga pritiskati, dobiće drugo vozilo. Laknulo nam je kada se izvukao.
I Aleksandar se slaže da mu je potrebna mala pauza pre nego što ponovo sedne za volan, ali neće odustati od posla, barem dok sin ne završi studije na Višoj školi za saobraćaj u Leskovcu. Tamo se, kako sa ponosom kaže, školuje da bude šef, a ne šofer.