OVAJ OBIČAJ SE VEZUJE ZA ĐURĐEVDAN, A POŠTUJE SE I U VRANJU! Jedan ritual devojke posebno vole!

U našem narodu je poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa prethrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama

Kada dođe maj, zna se da je u njegovoj prvoj nedelji i Đurđevdan. Ovaj hrišćanski i narodni praznik ima dugu istoriju i tradiciju u našem narodu i jedna je od onih slava koje se najčešće slave.

Đurđevdan se proslavlja 6. maja, čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa, a zanimljivo je i to da ga proslavljaju i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

U našem narodu je poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa prethrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

Đurđevdan je praznik pun običaja i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo. Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika. Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.

Više puta smo govorili o tome kako se na drugačiji način praznici obeležavaju u našoj zemlji u zavisnosti od kraja u kom se praznuje, zato ćemo sada da vam predočimo kako se proslavlja Đurđevdan u Vranju, ali i u timočkom kraju.

Đurđevdan u Vranju

U vreme oslobođenja Vranja od Turaka, pred kraj 19. veka, u vranjskom kraju postojali su mnogi običaji vezani za praznik Đurđevdan, a srpski etnolog i istoričar koji je posebno bio zainteresovan za običaje, kulturu i tradiciju naroda koji su živeli u Staroj Srbiji, Tatomir Vukanović rođen u Vranju, objasnio ih je na određen način.

On u svojoj knjizi "Vranje – etnička istorija i kulturna baština vranjskog gravitacionog podrčja u doba oslobođenja od Turaka 1878." piše da se u starom Vranju običavalo od starine da se u ranu zoru Đurđevdana obavljalo ritualno kupanje. U vodu za kupanje, stavljalo se crveno uskršnje jaje, zdravac, kopriva, dren i druge trave koje imaju funkciju u magiji. Tom vodom se je obavljalo ritualno kupanje.

Foto: printscreen

Na kupanje se odlazilo i u vranjske vodenice i valjavice, gde se kupalo pored vodeničnog kola. Verovalo se je da će onaj koji se okupa na Đurđevdan, rano pre sunca, u toku cele godine biti zdrav.

Kuće i druge zgrade su se kitile zelenom vrbom. Dućani i trgovačke radnje, kitili su se iznad ulaznih vrata. Ovaj običaj se održao u Vranjskom kraju do današnjeg dana.

Foto: printscreen

Običaj izgovaranja "mantafe" se izgubio, ali su ostala svedočanstva o njima u delima Borisava Stankovića, najvećeg tragičara ljudskih duša, pisca koji je pisao o svom rodnom gradu, njegovim ljudima, običajima i tradiciji.

U čanak bi se sipala voda, a u nju stavilo crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, pa bi se sve to stavilo pod bokor ružinog grma. Devojke iz grupe bi oprale noge svežom vodom i obrisale ih. Donosila bi se zdela ispod ružinog grma, pa se jedna devojka pokrije velom preko glave i daje joj se ogledalo, te ona iz čanka vadi kite cveća. Mantafa se izgovara na turskom jeziku, u stihovima kratkih sadržina. Ona devojka koja izvadi kitu cveća iz čanka ili ćepčeta, dok se u prevodu kazuje mantafa. Svaka devojka ovo ponavlja sve dok se ne završi mantafa. Kada se mantafa završi ona devojka koja je poslednja izvukla kitu cveća, vadi je iz čanka, a zatim tom vodom počinje da prske devojke. Veruje se da će ona devojka koja bude isprskana tom vodom biti završena i da će je udati, zbog toga ostale devojke beže od nje, kako ne bi bile pokvašene.

Foto: printscreen

"I otpoče se mantafa. Moja mati prvo je izgovori na turskom jeziku, kratka je u stihovima. U Vranju žene, prevodeći je na srpski jezik, oduže je, iskite i same dopune…

…Otpoče:

Ja ne znam šta mi je! Otkad te videh, svet mi je tesan. Uzalud igra, pesma i veselje, uzalud sve. Dođi, dušo, ili prođi pored pendžera, da te vidim, osetim miris tvoje kose i sagledam sjaj tvojih očiju…!", pisao je Bora u pripoveci "Đurđevdan".

U različitim krajevima obeležavaju ovaj prolećni praznik na razne načine, međutim kada je u pitanju priprema same slave pojedini rituali ovde ne odstupaju. Pripremom slavskog kolača, koljiva i vina, i osveštanjem koje obavlja sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve obeležava se jedan od najvećih prolećnih praznika.

Romi u Srbiji danas proslavljaju Đurđevdan, svoj najveći praznik, kojim se slavi dolazak proleća uz muziku i veselje, kićenje kuće. Oni ovaj praznik slave tri dana.

Foto: pixabay.com

Običaji u Timočkom kraju

Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.

Zemljoradnici su oko sela orali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru. Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima. Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, ujedno je bio i najvažniji od običaja za taj dan, prenosi Blic žena.