SA ŠEST GODINA JE POBEGAO OD KUĆE! Očuh ga je maltretirao, majka mislila da je mrtav... MILANOVA PRIČA OSTAVIĆE VAS BEZ TEKSTA!

Neverovatna životna priča Milana (81) sa Rudnika, od ratnog siročeta postao je profesor

Neverovatni duh 81-godišnjeg Rudničanina, Milana Despotovića Badže, svakog ko mu je u blizini vraća na pitanje - šta bih ja mogao da dodam svom životu kako bih se osećao spokojno i jako? Potom odmah daje i odgovor - veliku snagu volje, koja proističe iz izvorne energije, rad i život sa prirodom i ljudima.

Sticajem i sudbinske priče, ali i urođenih sklonosti, Milan je sportista, čak i dan-danas, a reklo bi se, po njemu i stanju njegovog fizičkog izgleda, da to tek počinje da bude!

Foto: RINA

Očuh me tukao

- Rođen sam u Solotuši kod Bajine Bašte. Otac mi je poginuo na Kadinjači, a kaznena ekspedicija nam je zatim zapalila kuću i kao bebu su imali nameru da me bace u vatru zapaljene kuće… Ipak, Božja ruka me je spasila! - počinje priču za RINU Despotović.

Kaže da mu se majka udala u selu na Rudniku, kada je počela da radi u nadnici i živi u strahu od muža.

- Onda započinje deo života koji pamtim detaljno i veoma bolno iako sam bio mali. Sa četiri godine sam morao da radim sve seoske poslove. Očuh mi obećava da neću ići u školu govoreći da je i on nepismen i da je to u redu. Počinje da mi zadaje sve teže poslove, ali i da me često bije - ističe popularni Badža.

Dalje objašnjava da majka nije imala pravo da ga brani, jer je zavisila od muža.

- Muka me je naterala da jednog dana, sa navršenih šest godina, krenem od kuće i, da niko ne zna, pobegnem. Rešio sam da nađem posao sa šest godina. Zakačio sam se za vagon voza koji je iz Bajine Bašte krenuo 'negde'. U vozu sam upoznao plemenitog železničara koji me je, prestravljen, pronašao kako visim na zadnjem delu vagona i odveo prvo u svoju kuću, gde me je njegova žena nahranila i okupala i gde sam prespavao, a zatim me odveo u dom za ratnu siročad - navodi Despotović svoju ispovest.

Još čujem majčin glas

Potom priča kako je slagao da nema nikoga da ga, kako kaže, "ne bi vratili u pakao iz koga je pobegao."

- U Užicu sam završio osnovnu školu, a za sve to vreme, moja majka je, pošto sam nestao i nisu me pronašli, mislila da nisam živ. To je ono što me danas ponekad muči, ali opravdanje je toliko jako da se jednostavno prepustim ponosu na svoju odluku, vrlo neuobičajenu za jedno dete - kaže i nastavlja:

- Majka se jednog dana pojavila u domu gde sam živeo, saznavši da sam živ, nakon dve godine muke... zamolila je da sa mnom prespava, tada sam bio srećan, a i ona... Ali, te noći mi je tiho rekla: 'Milane, ostani ovde i uči. To ti je jedini put. Ja ti ne mogu ništa pružiti. Postani čovek.' Još uvek čujem taj glas - seća se Despotović i dodaje da je oduvek bio "jake volje."

Po njegovim rečima, u Užicu je završio i gimnaziju gde je bio dobar đak, da bi kasnije postao profesor fizičkog vaspitanja.

- Bio sam proglašen najboljim sportistom Užica. Stipendiju ipak nisam dobio za dalje obrazovanje u istom mestu ali, gle sudbine, dolazim u Ugrinovce podno Rudnika da predajem 'fizičko', i vanredno završavam Fakultet za fizičku kulturu. Kasnije sam postao profesor Tehničke škole za dizajn kože u Beogradu, dobijam Majsku nagradu za sport Beograda - kaže Despotović.

Rudnik - duhovna baza

Trenutno živi u Zemunu ali je, kaže, većim delom godine na "njegovom" Rudniku.

- Tu je moja duhovna baza, moj krov Šumadije i života. Svakog dana, celog svog života, ležem u 22.00, ustajem u 5.00, popijem vodu i čaj, uzimam mali ranac i krećem u planinu. Idem brzim hodom oko šest-sedam kilometara, uzbrdo, a kako drugačije?! - završava priču ovaj "nesalomivi" penzioner, koji je na proleće preležao i virus korona.

Kada mu je na kraju pokazano šta je napisano, kratko je kazao: bilo je još gore, ali, hvala Bogu, idemo dalje! Život je najviša vrednost!

Poručuje mladima da se bore, da ne daju na sebe, budu otporni na društvene anomalije i spremni na sve izazove koje život nameće.

- Današnji mladi slabo su aktivni, slabo pokretni, mahom lenji i inertni. Bez toga i fizičke aktivnosti nema pravog života. Kako ja volim popularno da kažem: po zdravlje treba ići ka reci a ne k' apoteci; napravi jedan štos, izuj se i hodaj bos; lekovi ne pomažu kada noge otkažu; uzalud se bitka bije kada nema kondicije; iz dana u dan ljudi prave greške jer sve manje i manje idu peške - zaključio je uz kratke dosetke Despotović.

 

Bonus video: