FERENC JE NAJSTARIJI, ALI I DALJE KAO MLADIĆ KOSI! Iza njega klasje u snopovima pada, od nekadašnje muke SADA S UŽIVANJEM ŽANJE!

Najvažniji godišnji posao u Vojvodini-žetva, za vojvođanskog seljaka oduvek je bila puno više od posla

Poslovi vezani uz žetvu utkali su se u društveni i kulturni život i vremenom postali simbol ovoga kraja. Prikaz, kako se nekada ručno kosilo i vršilo žito pomoću srpa i kose, već tradicionalno, prve julske subote pod nazivom Severnobanatske žetelačke svečanosti, organizuje KUD „Adi Endre“ iz Sajana, već 25 godina.

Pod rukama najstarijeg kosca Ferenca Kerešija (85) iz Sente, zlatnožuto klasje žita pada u snopovima, kao i kad mu je bilo 20 godina.

Foto: V.N.

Na 25. Severnobanatskim žetelačkim svečanostima u Sajanu, ove godine učestvovalo je 6
ekipa iz Ostojićeva, Sente, Crne Bare, Čoke, Sajana, ali i susedne Mađarske. Najstariji kosac
osamdesetpetogodišnji Ferenc Kereši iz Sente, i njegova tri godine mlađa sugrađanka Margit
Šarvari, kose žito i u devetoj deceniji, veštim pokretima zamahuju srpom, kao da su u punoj snazi.

- Od 16 godina prvi put sam počeo da kosim žito. Radim i u 85-oj godini, mogu sve da izdržim. Kad sam bio mlađi, odlazio sam sa roditeljima zaprežnim kolima koje su vukli konji i to je bio veliki događaj. Na žitna polja odlazilo se rano ujutru, oko 3 sata. Muškarci su nosili bela odela, da se lakše boravi na suncu i obavezan šešir, a žene marame. Za dobrog kosca važno je da ima oštru kosu i dosta snage. Dolaziću ovde dokle god me zdravlje služi -priča Ferenc za Informer.

Foto: V.N.

Svaki pravi Vojvođanin na njivu nije išao bez žene, ako nije planirao da ostane gladan. Na meniju su bile kraljice vojvođanske kuhinje -slanina i kobasica-kao i ostali delikatesi. Al’ rakija snage da, pa niz grlo lakše kliznu i slanina i čvarci, jer uz težak rad išla je i „jaka“ hrana.

Margit Šarvari, osamdesetdvogodišnja Senćanka, već 62 godine odlazi da kosi žito i priprema vojvođanski „fruštuk“.

- U Senti na Gornjem Bregu, prvi put sam kosila žito kada sam imala 12 godina zajedno sa roditeljima. Nosio se doručak, a često i ručak, jer se ostajalo do sumraka. Obavezno se na njivu nosi slanina, kobasica, šunka, barena jaja i krompir, sir, kiselo mleko, proja, štrudle od višanja, jer je u vreme kosidbe njeno vreme, ali i kolači sa jabukama-nabraja Margit. 

Foto: V.N.

Put njive baš kao u stara vremena krenulo je i staro i mlado. Odeveni u bele, pamučne skute, u rukama im srpovi i kose. Dok su kosioci zlatne klasove skidali, žene su ih skupljale i zajedno ih vezivali u snopove. Tako se nekada radilo od jutra do sumraka.

- Ranije je sve bilo lepše. Nije bilo mehanizacije, sve je ručno rađeno. I polako, nigde se nije žurilo, nije bilo jurnjave. Od toga smo živeli. Družili smo se, pričali, šalili, a pustio se i glas, zapevalo se. Pomagali smo i komšijama, bilo je lepo. A danas je sve ubrzano. Ovo je prilika da lepa stara vremena otrgnemo od zaborava. Okupljamo se svake godine, da se prisetimo, uživamo i družimo.Skupimo se, odemo na njivu peške ili biciklom -kaže Andraš Varga (68) iz Ostojićeva.

Nakon doručka palio se dreš (vršalica), koji i danas kao stogodišnjak još od prve pali. Guta
snopove, te odvaja zrno od pleve. A kad iz njega zlatna zrna poteku, srećan je seljak. Zna da
gladan neće biti. Zlatno zrno hranilo je nekad čitave porodice. Žetva im je hleb dala.

Foto: V.N.

- Kada sam imao pet godina, moj otac je već imao kombajn, ali se zadržao i ovak stari način kosidbe. To je nešto najlepše, jer se ljudi druže i u kontaktu su. Kao klincu najlepše mi je bilo kad smo se vraćali sa njive zaprežnim kolima, a ja sam spavao. To je bio slatki umor -priseća
se Zoltan Abraham (47) iz Crne Bare.

Tradicija duga 100 godina, nekada je bila prava muka, ali i rad sa uživanjem i ritualom. Ručna kosidba žita danas je atrakcija za sve posetioce. Činjenica je da u današnje vreme mašine melju žito, ali stare običaje, po svemu sudeći, nikada neće uspeti.

Poljubac u slami

I poljubac u slami bio je deo svake žetve. Što je duže trajao, kažu, godina je bila rodnija i plodnija.

-Bilo je svačega-uz smeh kaže najstariji kosac Ferenc, držeći se za slamnati šešir.

Međunarodni karakter

 

Takmičenje na kom se, pored izgleda kosca i njegove ekipe, boduje oštrina kose, visina pokošene strnjike, ali i način na koji su složeni snopovi i pripremljen tradicionalni žetelački doručak, već četvrt veka ugosti ekipe iz Vojvodine, Mađarske i Rumunije.

Foto: V.N.

- Za ovih 25 godina učestvovalo je preko 100 ekipa. Cilj ove manifestacije je da prenosimo mlađim generacijama kako se nekada radilo i šta nas je othranilo, ali i sklapanje prijateljstava kojih je zaista mnogo-rekla je Šara Benjocki, predsednica KUD „Adi Endre“ i predsednica Organizacionog odbora Severnobanatskih žetelačkih svečanosti.