ELEGANTAN ČAK I U IZREŠETANOM OGRTAČU

Beograd je beli grad, danas krvav, ranjen, izudaran ali još uvek uspravan, dignuta čela! Uprkos svojih rana , taj grad stoji ponosno preko puta svojih pobeđenih neprijatelja, koje je svom silinom proterao preko Save. Ima već nekoliko dana kako počinje da se oseća bujni život u Beogradu. I same razvaline pokazuju život, njegove razvaline kroz koje proleće tera cveće. Obišao sam njegove ulice, bulevare, predgrađe. Kakva pustoš! Na sve strane tragovi od topovskih zrna, od požara, od mitraljeske vatre. Pa ipak, u svom izreštanom ogrtaču, Beograd je lep, elegantan, maltene kicoš”, pisao je beogradski ratni dopisnik „Eko de Pari” Gabrijel Domer opisujući naš grad u proleće 1915. godine.

Domer je opisao posledice rata koji je počeo 28. jula 1914. godine kada je Austrougarska objavila rat Srbiji i istog dana napala Beograd. Beograd je bombardovan sa austrijskih rečnih monitora, a neprijatelj je pokušao iskrcavanje na savski kej i bio odbijen. Tokom noći 28/29. jula Austrijanci su ponovo pokušali desant na Beograd ali su ponovo potučeni. Te noći, srpska vojska digla je u vazduh železnički savski most, jedinu sponu Beograda sa Zapadom. Naredna tri meseca Austrijanci su svakodnevno bombardovali Beograd uništavajući neselektivno uglavnom civilne zgrade i ubijajući civile. Iznenada, 9. novembra oko 14 sati prema savskom pristaništu krenuo je iz Zemuna austrijski ratni monitor sa belom zastavom. U skladu sa pravilima rata, srpska vojska ga je pustila da pristane. Iz monitora izbačeno je pismo komandantu grada Beograda od austrijskog generala Goglija. U pismu je pisalo: „Komandantu grada Beograda! Danas do 6 časova popodne, imate mi predati Beogradsku tvrđavu da je ne bih dalje rušio, i u znak predaje, umesto srpske zastave, istaći ćete beo barjak. A vi, sa vašim štabom, bićete primljeni na zemunskom pristaništu i u znak počasti ostaviću vam sablju”, pisao je samouvereni austrijski general. Komandant grada Beograda odgovorio je na ultimatum tako što je umesto jedne istakao tri srpske zastave i naredio da se iz svih topova otvori vatra na zemunsko pristanište.

Sledeće noći srpska vojska je napala Zemun, a trupe generala Goglija razbežale su se posle uličnih borbi. Beč je odmah smenio samouverenog i ne baš sposobnog generala kao što će se dogoditi i sa generalom Poćorekom koji je, kako bi sakrio svoju odgovornost jer nije obezbedio 28. juna u Sarajevu prestolonslednika Ferdinarda, huškao bečki dvor na rat sa Srbijom tako što bi joj bili postavljeni nemogući uslovi kroz čuveni ultimatum. Ipak, suočena sa velikom austrijskom ofanzivom srpska vojska, prinuđena na skraćivanje fronta,  odlučila je da u noći 29/30. novembra napusti Beograd. Austrijanci koji su mesecima uzaludno opsedali naš grad nisu verovali da je napušten i nastavili su da bombarduju nebranjeni grad da bi tek 2/3. decembra austrijska vojska bez otpora zauzela srpsku prestonicu. U Beogradu je ostalo tek nešto više od 20 hiljada stanovnika, a već sutradan okupatori su podigli vešala na Terazijama, na Gornjem gradu, Čuburi i Karaburmi. Već 14. decembra, posle velike srpske kontraofanzive koja je okupatorsku vojsku naterala u beg, austrijski general Frank naredio je povlačenje svojih vojnika iz Beograda preko tri pontonska mosta. Te 1914. godine Austrougarska je izgubila u Srbiji 42 hiljade vojnika, 320 oficira, 142 topa, 71 mitraljez, 60 hiljada pušaka i oko 4 hiljade konja.

Posle poraza u ratu protiv Srbije austrougarska vrhovna komanda pripremala se za novi napad na Srbiju koji je počeo 6. oktobra 1915. godine. Formirana je grupa armija „Makenzen” koju je činilo 360 bataljona, 60 eksadrona, 360 hiljada pušaka, šest hiljada konjanika i 1.300 topova. Komandant ovih snaga feldmaršal Makenzen dobio je od nemačkog cara zadatak da potuče srpsku armiju kako bi se „osigurala veza preko Beograda i Sofije sa Carigradom”. Mesecima pre toga Beograd je svakodnevno bombardovan. Austrijanci nisu gađali samo tvrđavu i državne zgrade već i stambene kvartove, bolnice i škole. Jednog letnjeg jutra 1915. godine Beograđani su čuli čudnu buku. U ranu zoru počeše da otvaraju prozore da bi na nebu ugledali divan prizor – tri srpska jeroplana kako lete prema Zemunu. Neki istrčaše na ulice kako bi ih oduševljeno pozdravili. Bili su to avioni srpskog ratnog vazduhoplovstva koji su izviđali austrijske položaje na levoj obali Save. Iz Zemuna se začu praštanje mitraljeza kojima su Austrijsnci pokušali da sruše srpske avione. Bila je to prva pojava aviona i prva vazdušna borba nad jednim gradom u istoriji ratnog vazduhoplovstva. 

Foto: printscreen

Na početku napada, 6. oktobra u 14 sati, Beograd doživljava najstrašnije topovsko bombardovanje u svojoj istoriji. Procena je da je na varoš, Vračar, Topčidersko i Banovo Brdo kao i na Adu Ciganliju palo oko 30 hiljada granata. Naredne noći, 7. oktobra oko 2.30 sati ujutro Beograd su osvetleli reflektori sa druge strane Save, a na grad je otvorena vatra iz tri stotine topova, haubica i merzera. Beograd je postao vatrena buktinja. To je bio uvod u desant austrijskih snaga kod Ade Ciganlije kao i na Donjem gradu. Prilikom desanta neprijatelj je kod Kule Nebojša pretrpeo teške gubitke ali je tokom jutra zauzeo železnički nasip. Tu se vodila borba na život i smrt između četrnaest austrijskih i šest srpskih četa. Već 8. oktobra uveče neprijateljski 22. korpus uspeva da zauzme Žarkovo, Košutnjak, Čukaricu i Topčidersko brdo čime situacija po branioce Beograda postaje kritična. Dan pre toga, u dorćolskim ruševinama, ispred kafane „Jasenica” major Dragutin Gavrilović, komandant drugog bataljona Desetog kadrovskog puka prikuplja svoja tri preostala voda, dva voda trećeg bataljona i delove Sremskog dobrovoljačkog odreda i izdaje im čuvenu zapovest danas poznatu svakom detetu u Srbiji sa poklikom „Zato napred u slavu”. Na Dunavskom keju izginuo je skoro čitav Sremski dobrivoljački odred i srpska žandarmerija, pa su okupatori Beograda prebrojali tela 240 srpskih i 260 austrijskih vojnika. 

Beograd je 10. oktobra 1915. godine bio ponovo okupiran. Tri godine kasnije srpska Prva armija vojvode Petra Bojovića, posle proboja Solunskog fronta, oslobađa Beograd. Za svoje hrabro držanje i mučeništvo svojih branilaca i stanovnika Beograd je odlikovan najvišim francuskim vojnim odlikovanjem, Krstom Legije časti, kao i najvećim čehoslovačkim ratnim odlikovanjem Ratnim krstom.